Недеља 8.по духовима Мт 14, 14-22 Нема потребе да иду; подајте им ви нека једу (Мт 14,16; Мк 6, 37; Лк 9, 13; Реците људима да посједају (Јн 6, 10); Посадите их на скупине по педесет (Лк 9, 14) Прича о Господњем чуду првог умножења хлеба нам открива материнску љубав Христову, покровитељство, хранитељство и добротворност Његову. Тешио је ожалошћене, лечио болесне, помагао и хранио гладне, али не само чудесима, већ и новцем, материјалном помоћи, те и даровима који су му давали добротвори хранио је сиротињу. Кесу са новцем од којег су се апостоли и Господ издржавали носио је апостолски економ – Јуда Искариотски (Јн 12, 6). Он је у свему видео расипништво и био је оболео од шкртости, односно, од мржње (Јн 12, 5; Мк 14, 4 – 5; Мт 26, 9). Док се Господ бринуо за сиромашне и апостоли су следивши пример Учитеља бивали великодушни. Рана Црква је била заједница сиромаха и убожјака. У њој је милосрђе, дарежљивост и добротворност, драга воља била све. Данашње установе као што су Црвени Крст, медицинско-фармацеутско-стоматолошка служба првобитно је била самарићанска. Наша света Црква је материнска најпре, па тек потом очинска и отачка, per eminentiam. У првој хришћанској заједници у Јерусалиму апостоли су сами организовали помоћ за хришћанске удовице, њихову децу и сиромашне. Будући да су имали призив и дужност да проповедају, установили су чинове ђакона, ђакониса и презвитида (Дјап 6, 1). Женско свештенство, ђаконке и попице, постојале су у Цркви и опет ће се у њој јавити као неопходне. Они су били делитељи и послужитељи те милосрдности, милостињари. Сам апостол Павле скупља по Хелади милостињу за Палестину када је завладала глад (1 Кор 16, 1 – 4). Многи свети Оци подстичу на чињење милосрдних дела. Међу њима се истичу свети Силвестар Римски, Лав Велики, Григорије Богослов, Јован Златоусти, Јован Шангајски Санфранцински, Јован Кронштаски и многи други. Они позивају на дарежљивост верујуће богате чланове Цркве по имену, нарочито у Великом Часном посту. Препоручивали су имућним хришћанима да оно што уштеде постећи дају као помоћ која ће се делити у убожницама, народним кухињама, странопримницама и болницама. На истоку и западу ничу гостопримнице, прихватилишта за странце, старе и немоћне. Познате су биле и установе за откупљивање робља, за заразне болести , те и за сахрањивање. Занатлијски цехови на захтев свештенства устројавају старање за међусобну помоћ члановима и друговима у невољи. Свуда се стара о удовицама, удовцима, сирочади, находчади и усиновљеној и укћереној деци. У Цркви је био прихват ових јунака милосрђа, чак и међу племством. Познато је лично милосрђе многих српских краљева и царева, кнежева и кнегиња. Племство улази у колибе и дарује сиротињу, и дворе болесне. О епископима, свештеницима, монасима, монахињама и имућним хришћанима и да не говорим. Наши благоверни владари на све стране српске отварају болнице у којима се лечило по европској медицини тог времена. До другог светског рата, Срби су стицали знатну имовину да би постајали задужбинари, односно улагали су сво своје богатство у своје задужбине. Подизали су манастире, цркве и школе за душу некоме чију успомену желе да сачувају. Савремени српски богаташи су према Србији и српском народу. Шкртост је мржња на Бога и на људе. Зато да похвалимо новојављене задужбинаре као што је Новак Ђоковић, Александар Шапић и други, те да имамо на уму да задужбине политичара и криминалаца Бог не прима. У нашој помесној Цркви јавна добротворност је веома скромна, док је она у прошлости била црквена ствар. На бризи Цркве биле су све болнице, нега болесника и рањеника, матерински домови, убожнице, заводи за находчад, обданишта, забавишта, дечији вртићи, поправилишта, старачки домови, зимске помоћи, друштва за школовање младежи, прихватилишта за угрожене мајке са децом, заводи за послугу, домови за морално застраниле девојке и жене, помоћ службе за прогнане и избеглице, помоћ исељеницима, друштва за помоћ кажњеницима, те скрб о исељеницима, бегунима и прогнаницима. Јавна добротворност код нас је углавном поверена женама. Осим кола српских сестара организују се разни други православни добротворни заводи, библиотеке, часописи и издавачке куће. Срби су чували и спасавали бегунце Јевреје и муслимане. Нажалост, данас савремен Србин и православни хришћанин у Србији стрепи да ће у случају болести или старости морати да проси или да умире од глади. Да смо више православна заједница тога не би било међу нама. Да смо више хришћани убоге и потребите би помагали као браћу. Продубљује се наш проблем улице и бескућништва с једне стране, док на другој имамо богате који су богаство стекли преко туђих лешева. Утихнуо је осећај савременог човека у Србији за социјалну правду. Социјална правда, хришћански комунизам, онај делотворни део наше свете вере. Беда се умножава и морала би и наша помесна Црква да засуче рукаве. Није материјална беда једина која је задесила наш народ. Више од тога, он духовно пропада. Зато ће љубав Христова увек имати посла код нас. Блага, исцељитељска доброта са надахнућем свише. Да нас исцели Господ од одимурања. Код нас умире један град годишње, јер не волимо живот. Немамо самилости према себи, ни милосрђа. Радимо за плату као чиновници из професионалних дужности. Не видимо у ближњем брата у Богу, ни Бога у брату, другог Христа. Сви који међу нама тако нагло одумиру искључили су себе из тог братског и сестринског милосрђа. Ни наш англосаксонски непријатељ, ни наш класни капиталистички противник, ни подивљали џихадисти, нису наши непријатељи који нас истребљују, као ми сами себе. Брат се не убија! Убијајући брата, убијамо Бога свога, како веле свети Оци. У нашој светој вери нема гасних комора, ни еутаназије, убијања из самилости, нити буздована у чело, већ страхопоштовања пред Богом и пред животом. Обмањују нас наши нeпријатељи који тврде да смо ми милосрђе пораза и промашаја. Не, ми смо милосрђе срца, дух-душе! Тог милосрђа Божјег сви су гладни и жедни, јер је оно смирење које се испољева несебично, истрајно и непотрошиво. Оно никада не разочарава, не очајава, не клоне. Нови народ Божији не ради за плату, ни за славу, ни за признања, ни за одликовања, ни за хвалу, а ни за рекламу. Прави хришћани раде на свом подвигу испуњења Богом, чистом радошћу племенитог давања, миром дух-душе, блаженом вечношћу. Прави хришћани раде на свом усиновљењу, односно укћерењу Богу. Они постају прави синови и праве кћери Божије и постижу Божје милосрђе (Мт 5, 7). Хришћанско милосрђе је високо домишљатошћу и широко великодушношћу, пуно обиља, разноличности, слободе, дух-душе и непресушног давања. Право, кондифиције параграфа, потиру правду, односно правда потире све лествице, ступњеве и правила права. Право правду лишава додира са Духом Светим, са животношћу. Доказ је за то јеврејство и римокатолицизам. Остаје само љубав, правило без правила: Љуби ближњега свога као себе самога (Мт 19, 19; 22, 39; Мк 12, 31, Лк 10, 27). Зато љубимо дух-душом, али и телом. Телесним, али и дух-душевним милосрђем. Спасавајмо се дух-душом, али и телом. Правдом Божијом, а не римским правом.