Мт 9, 18-26

Овај догађај се збио у Капернауму, у другој години јавног Господњег живота, пошто се вратио из Герасе, после ког му се околина, „окружење“ сучељава и суочава, те и супроставља. Ради се о маловернима који сумњају у Бога и Његову доброту и моћ. То су рачунџије који верују ради овоземаљских добробити која та вера доноси. Они од Бога траже искључиво чудеса и помоћ да би му поверовали. Већина од нас су полуверници који се тек називају православни, а уствари су псеудоримокатолици (=идеолошки екуменисти) или лажни протестанти који држе сам до „слатког православља“. Већина од тих „православних протестаната“ не иде у цркву, не шаљу децу на веронауку, већ на „грађанско васпитање“, не венчавају се у цркви (или се венчавају само церемонијално, али не и светотајински), немају иконе у кући, немају и не читају Свето писмо и друге душекорисне књиге, не изјашњавају се јавно као верници. Ти полуверници окрећу главу од свештеника у смислу „не познајем те“, не узимају благослов од њега, не зову га у кућу и не називају му Бога на улици. Потребно им је и до десет, па и петнаест, година да донесу дете на крштење. Изговарају се на хиљаде начина, уместо да себи и ближњима признају да су упали у мрзост опустошења и да ће их Господ избљувати. Догађа се да је понекад мајка богомољка (са високом духовном температуром), кћерка јој „старлета“ (по Вуку курва), син наркоман, а муж алкохоличар („који цевчи пивчугу“ код супермаркета). Ето горких и отровних плодова нашег јавног служења мамону и мрзости духовног опустошења. Постали смо крштени многобошци, полуверници из рачуна, под условима које ми постављамо Богу. Док су нека свештена лица обично „протејереји-ставрофори“), шичарџије који грабе и отимају и од сиромашних и од богатих. Разне Пере и Мите.

Трећи су они најређи, твз залуђеници, „зилоти“; благоверни и јаке вере. Не само да им је Бог у језгру живота, дух-душе и тела, већ ови све што у њима живо дише верује снажно загледани у Рај. Они се само у Бога уздају и Њему једино предају, те све добро и лоше од Њега и очекују. Верни су и у невољама и у искушењима. Прекаљени су у јунаке вере. Они дају Богу све што Он од њих тражи: широкогрудост, топлину, неустрашивост, беспрекорност и безприговорност.

Јаир, старешина синагоге, маловерник је ког је невоља привела по српском начелу: Без невоље, нема богомоље! Кћи му је на самрти. Фарисеји су, пак, гледали на Господа Исуса попреко, као на Песника, а Јаир им је био „колега“ и истомишљеник. Нужност га је довела код Чудотворца. Јаир је мислио да има нешто надљудско, божанско, у Назарећанину. Дај Боже да ми кћи љубимица оздрави, мислио је он.

Жена, пак, која је патила од течења крви, веровала је тврдо и непоколебиво. Она не сумња ни најмање, и верује у Спаситељеву чудотворну моћ. Њена дубока и велика вера задивила је Спаситеља. Она је у Господу Исусу препознала Бога, односно уста и руке Божије, Божију истину, Божије милосрђе и Благодат. Она говораше у себи: ако се само дотакнем хаљине његове, оздравићу (9, 21, Мк 5, 28). Та сила која је изашла из Господа Његово је надахнуће, инспирација Духом Светим. Гура се кроз светину са намером да се као нехотице дотакне скута од хитона Господњег и исцели се од болести у тили час. Господ жену награђује исцељењем, јер осети силу која изађе из Њега (Лк 8, 46, Мк 5, 33), те је осоколи рекавши јој: Не бој се, кћери, вјера твоја спасла те је! Верна је жена отишла у миру и захвална, до и после гроба. То је била света Вероника. По светом предању она је дала да се подигне кип Господа Исуса у њеном врту, пред њеном кућом. Споменик је представљао Спаситеља и њу на коленима пред Њим.

Жива вода је увек и сада чудотворна. Благо онима који је имају. Они су драги Богу и васцели су Божији. Благо оној црквеној заједници која има жедне и гладне Бога. Пуни су они силе Божије, Провиђења Божијег, односно, пуни су благослова Божијег.

Браћо и сестре, и ми верујемо, али нас у животу води људска мудрост – мудријашење, и земљана калкулација, рачуница. А требало би, додуше, да увек у свему да са Богом рачунамо. Да на Њему све градимо, да у себи Бога видимо и гледамо. Бог да нам буде главна вреднота у животу као једино мерило. Ко има живу веру, све има. Дух-душевни је богаташ. Дух-душа која верује не пада у двоједушност (=схизоидност) и очајавање, већ је пуна мира и Божије Благодати. Та се не погађа са Богом, она је обожена, дете је Божије. У тим обоженим дух-душама је непобедива моћ свете Цркве, те од њених молитава и љубави све цвета, мирише и дише. Бог у њима ужива, њих увек и вазда услишава (Јн 11, 42). Свагда их слуша. Таква вера обликује свеце и у нашем времену. Таква вера је увела у Рај светитеље Николаја Жичког, Јустина Новог, Јована Шангајског Санфранциског и Тадеја. Ето и такозвани мали човек, као Тадеј, може бити светац. Стога не будимо полуверници, двосполци, хермафродити, и преливоде огрезли у гнусобу опустошења (Мт 24, 15; Дан 9, 27), моралну каљугу коју данас зовемо „депресија“, а у старини је то била унинија, од које се толике дух-душе топе, даве и прже. Не будимо унијате у богословљу. У праву је Владимир Димитријевић када пергамског митрополита Зизјуласа назива рушитељем православног Предања. Зизјулас је пар векова закаснели ученик анђеоског научитеља Томе Аквинског, немог сицилијанског вола, како су га звали колеге на студијама. Он је закаснели израз псеудотомистичке и схоластике међу бившим, лажно православним теолозима, а уствари унијата. Код нас, вођа им је био покојни Биговић и још неколицина следбеника.