Мк 6, 30-34

Сваки апостол, односно епископ и свештеник, морао би бивати управо intrа mоnаchus, еxtrа аpоstоlus, како је управо записао свети Мартин Туронски, просветитељ Галије, садашње Франуске. Монаха и свештеника ваља изврсно спојити у себи, чак и када је свештеник породични човек. Илијина риза, уствари је дат благослов Јелисеју да га подражава. Јелисеј који подражава Илију, поистовећује се с њим, настоји да буде савршен као Илија. Том ризом старији пророк жели да учини духовно савршеним млађег. Слично се узима и монашка риза као знак покајања, подвига, припадања, узора, благослова по доброј вољи и јавно се исповеда тежња према еванђелском идеалу. С тога монаштво није чин, као свештенство, већ је начин живота који тежи хришћанском идеалу. Такав начин живота и идеала припада свима хришћанима, а не само монасима. Монаси, па и лоши монаси као што сам, само чезну за савршенством. Ево на многим веровесничким путовањима, Господ као у садашњем одломку светог Еванђеља позива апостоле који их води на тренинг, на својеврсно вежбање сазирања или сазрцања у самоћи и тишини. Те еванђелске почивке апостола за слатку осамицу особито истиче апостол Марко, али и други апостоли. Апостоли су бивали непрестано окружени људима, стално су заглушивани људском вревом и заокупљени људским потребама. После напорног апостолског рада следи почивка у молитвеном тиховању за лично усавршавање и дух-душевну изградњу. Догађање и сазерцање увек иду заједно. Има свештених позива у којима преовладава сазерцање. Искуство показује да није добро за свештеника када постане човек искључиво акије, која искључује контемплацију. Такав свештеник постаје верски службеник, чиновник. Цркви не служе правилно ни они искључиво монахујући који се баве само сазрцањем, а не проповедају, и не деле прегршти браћи плодова свог духовног живота. Бог је Пастир, па стога и човек би требало да буде пастир. Велики монаси пустињаци су проповедали и борили су се, на пример, против аријанизма и других духовних изопачења. Израз о стаду без пастира налази се у Мојсијевој молитви (Бр 27, 17) којом је он настојао да од Бога измоли да му укаже ко би био његов ваљани наследник. З ато је Бог одредио Исуса Навина, али он је тек архетип, праслика божанског Доброг пастира, с обзиром на то да се Спаситељ увек сав окреће свом народу, учи га, храни, држи у животу, води (Јн 10). У праву су комунисти, и за веродостојне свештенике, нема одмора, док траје обнова. Свештеник се не сме грабити за личну корист, нити за задовољавање личних прохтева, јер он припада сав браћи и сестрама, односно Цркви,а не некој својој зарађеној лагодности. Веома је тешко бити свештеник, али је часно, веома потребно и целисходно. За утеху, свештеник ће само помагати Добром Пастиру који тражи изгубљене овце, а изгубљено је стадо сав људски род. Благо ономе свештенику који придржава Свете Руке Добром Пастиру и помаже му на делу спасења.