Љубити је дело, а не прича

Лк 10, 25-37

Бог није остао по страни, незаинтересован за човека, већ му се приближио, те и склопио са њим Савез. Тај Савез је уписан у биће човеково већ од првог часа стварања. Он је меродаван, јер је надприродан и одговара битним захтевима, те и отвара човека према потпуном остварењу. Остварење човеково је у тежњи према циљу који му је Бог даровао. Ова заповијест што ти је данас дајем није за тебе претешка нити је од тебе предалеко (...) Реч (Логос) је потпуно близу тебе, у твојим устима и у твоме срцу да је вршиш (Пнз 30, 11). Та Реч је чудесно блиска човеку. Она је вечна реч Божија – Син Божији који је постао човек, оваплотивши се на Земљи. Он је најразговетније и најпотпуније објавио Божију вољу и протумачио како се савршено извршава.

Данашњи одломак светог Еванђеља доноси разговор са једним учитељем Закона о заповести љубави према Богу и према ближњем. Тај законопознаватељ је све знао, није желео да га Учитељ чему научи, већ да га искуша и закључује своје испитивање питањем: А ко је ближњи мој (Лк 10, 29). Господ му не одговори објашњењем појма, дефиницијом, већ причом о невољнику који је упао међу разбојнике. Они га свукоше и ране му зададоше, па одоше, а њега полумртва оставише (10, 30). Пролазећи свештеник и левит (ђакон), погледавши га прођоше, не обазирући се на њега. Смилова му се неки Самарјанин и помаже му. Наравоученије ове приче је јасно: Немамо право да људе разликујемо по вери и народности, да их диференцирамо. Свака вера, народност, раса или класа достојна је нашег поштовања и састрадавања. Да не диференцирамо људе на пријатеље и непријатеље, већ је сваки човек коме је потребна помоћ и састрадавање наш ближњи. Таквог ближњег морамо љубити као самог себе. Господњи одговор дат овом параболом присиљава законопознаватеља, фарисеја, да призна да Закон нису испунили они који су били упућени у Закон, као што су били рабини и левити, већ га је испунио полумногобожац Самарјанин. Побожни Јевреји, фарисејског менталитета, сматрају се праведнима, непогрешивим тумачима и вршитељима Закона. Господ Исус управо тако уваженом законопознаватељу управо истиче пример Самарјанина и вели му: Иди, па и ти чини тако (10, 37).

Шта значи ова прича? – Значи да мало, или нимало, вреди савршено познавање морала, етике и светог Еванђеља, учено разматрање и дискусија о каквом философском или богословском питању, ако човек нема добру вољу, те да се братски, односно, сестрински жртвује за добро разних невољника. Неопходно је хитно извршавање Еванђеља и то оделотворено, а не само у књижевно надахнутим причама. Савремен човек углавном и не разуме ову параболу, јер је себичњак који ће се увек зналачки изговорити непријатностима у које улази жртвујући се. Ту спадају и лажно побожни који ће бити највише осуђени.

Господ Исус који је икона Бога невидљивога, Прворођени прије сваке твари, хоће да га препознамо, признамо и љубимо у тако умањеном смиреном виду, скромној и видљивој икони као што је наш ближњи.