Двострука заповест о љубави развијеније је дата у Десет Божијих заповести. Реч је о љубави која нема краја. Хришћанске врлине могу израсти само у љубави и њима је љубав једини циљ. Формалистичко хришћанство без љубави је бесмислица, а и посао за плату. Благодатни дар љубави, оне делотворне и укорењене у вери и нади остварује се у Смислу. „А поврх свега тога, обуците се у љубав, која је свеза савршенства“ (Кол 3, 14). Та свеза описује праву Цркву која је путујућа и богословски значи заједништво, исповедање вере, слављење литургије и апостолско прејемство. Љубав је дух-душа светости. Она Цркву води, кроз све несавршености њене, у савршенство. Љубав је срце праве Цркве која изгара од љубави, поред сиве и намргођене светине. Љубав се види и осећа у делима љубави. Она би морала бити све и свја у Цркви. Колико смо сједињени са Христом, толико волимо, толико имамо (или немамо) љубави. Сви су позвани на савршенство љубави, а особито који су слободно прихватили позив на целомудреност, сиромаштво и послушност. Тежња да се живи по Еванђељу извире из светотајинства, мистерије Цркве коју чине свештенички, монашки и витешки ред и чинови са народом Божијим. Васцела црква је сталеж заветованих на љубав. Општење светих јесте заједница љубави. „Не будите никоме дужни, осим да љубите један другога; јер који љуби другога испунио је закон“ (Рим 14, 8). Нико није довољан самом себи. Нико себи не живи, нити себи умире. Ако један од нас трпи, трпи цела права Црква. Ако један слави, слави и радује се цела права Црква. „Љубав не тражи своје“ (1 Кор 13, 5). И најмања маленкост коју вршимо у љубави доноси добро свима, како живима, тако и мртвима. То је она Грушењкина главица лука из романа Достојевског Браћа Карамазови. А сваки грех, не само да шкоди правој Цркви, већ је чини неправом, и разара је. Ако у њој нема љубави на делу, оделотворене љубави, постаје осушена смоква – труст властољубаца и користољубаца. Изопачење. Вињага – подивљали виноград. Призив Духа светога, епиклеза, молитва је за пуно остварење зејдништва у љубави – служења Богу и људима. Узајамна метанија. Васпитање за целовити, нешизоидни, живот уводи нас у живот вере и живот љубави. Побожност је знак љубави која испуњава дух-душе благодаћу и даје им залог будуће славе. Евхаристија, литургија, нас укрепљује љубављу. Та оживљена љубав покајнику брише све грехове. Господ Христос оживљује нашу љубав, васкресава је и оспособљује нас за љубав. Крсна жртва Христова је из љубави. На свакој литургији молимо да нам Бог да љубави у Духу Светоме, али и да се разапнемо свету у љубави, умревши у греху и васкресавајући Богу. Љубав увек одсева плодношћу, односно прихватањем свих чланова Цркве. Она је у жртвовању. „Мужеви, волите своје жене као што и Христос заволи Цркву и себе предаде за њу“ (Еф 5, 25). Женидбом се мушкарац употпуњује као биће, сједињујући се са женом, те тако постају човек-човечица. У хришћанству нема необавезних љубави. Хришћански живот би требало да се састоји од божанске љубави и обавезаности на љубав и одговорност. У тој одговорности је сва слобода љубави. Служење слободом не значи говорити и чинити што нам је драго, већ предати се Христу. Није човеку смисао у задовољавању властитих интереса и у уживањима. Служење слободом често је неисправно и кршење је љубави. Греше против чисте савести сви ослепљени самовољом, егоцентрици. Вером човек самог себе Богу предаје. „Праведник ће од вјере живјети“ (Рим 1, 17). (...) Вјера... кроз љубав дјелује“ (Гал 5, 6). Сваки хришћанин који се моли је богослов, теолог, тиме што Бога љуби изнад свега ради њега самог, а свог ближњег као самог себе из љубави према Богу. Љубав је Господ Христос прогласио као нову заповест. Љуби нас Господ „до краја“, односно бескраја. Љубећи једне друге, подражавамо Господњу љубав и остајемо у његовој љубави. „Љубите једни друге као што ја вас љубим“ (Јн 15, 12). Љубав је плод Духа Светога који се унедрује у љубави према Христу, односно чувању заповести. Христос је умро из љубави према нама док смо му ми још били „непријатељи“ (Рим 5, 10). Но сада, када смо га узљубили, од нас се захтева да љубимо као што он љуби, дакле, да љубимо чак и своје непријатеље (Мт 22, 40; Рим 13, 8-10), да онима који су нам најстранији постанемо ближњи. Да љубимо децу, невољнике, потлачене, болесне, лутајуће, малодушне, сужње, као Он. (Химна љубави 1 Коринћанима 13, 4-13). Без љубави ништа ми не користи: ни повластице, ни служење, па чак ни врлине. Љубав је свеврлина и надврлина. Она је „свеза савршенства“ (Кол 4, 14). Она је сама вид, облик врлина и спаја их међусобно. Љубав чисти нашу неспособност да волимо. Она уздиже у натприродно, савршено, у обожење – у Божанску Љубав. Љубав даје дух-душевну слободу деци Божијој. Деца Божија одговарају за љубав, јер је Бог нас прве заволео, узљубио нас. Плодови љубави су: радост, мир и милосрђе. Из ње је великодушност, али и братска опомена. Љубав је добронамерна, буди узајамност, остаје несебична и благотворна. Хришћански животни пут је љубави у Богу и у ближњем. Љубав захтева вршење правде, јер нас само правда оспособљује за светост, за љубав. Ближњи, сваки ближњи твоје је и моје друго Ја. Ако та љубав у вршењу правде и светости мора бар у Цркви да преовлада, да у сваком човеку види свог ближњега, односно брата, сестру. Свети Дух је учитељ љубави, надахнитељ дух-душе љубављу, односно обожењем унутрашњег човека. Мучеништво је сведочење истина вере које иде до смрти и врхунац је љубави према Богу.