И не судите, и неће вам се судити; и не осуђујте, и нећете бити осуђени; Љубав све трпи, вели свети Павле. Она не обраћа пажњу на сваки трун у братовом оку, већ га нежно, марамицом љубави вади, те нас опомиње: Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов (Гал 6, 2). Не постоји човек без мањег или већег бремена који мора носити. Бремена су наше телесне и дух-душевне слабости, одговорности, дужности, животни задаци, патње и боли који га тиште. Речи охрабрења ожалошћенима, речи утехе ублажавају тугу, доносе олакшање терета. Последња исповест нас осуђених на погубљење, скрушење, помирење са претњом зла није хришћанско. Љубав је јача од свакога зла. Она има непоколебиву веру у савременост Христове победе у нашем времену. Разочарање пориче хришћанску утеху. Резигнација пориче хришћанску наду. У нашој светој Вери нема и не може бити тог отрова. Вјера је основ свега чему се надамо (Јев 11, 1). Какво је то онда наше апостолство које је скрушено, мањкаво за темељни став вере. Скрушење је чемер оних који су се одвратили од Христа и искључили се из струјне моћи Духа Светога. Бог не само почовечује, већ он и обогочовечује. Ако више немамо зрелости и енергије у нама, то само значи да смо престали да негујемо, да продубљујемо молитвену тишину. О, пријатељство, о ти дивна утехо, душе разбољене, пева велики Пушкин. Свако осећа потребу за неком пријатељском руком која ће му помоћи и придржати његов терет. Христов равномер је равномер братске љубави која захтева међусобно помагање. Због тог Христовог равномера хришћанска дух-душа је отворена другима. Она привремено заборавља на себе да би ближњег утешила из послушности апостолу Павлу: Радујте се са радоснима, и плачите са онима који плачу (Рим 12, 15). Љубав нас учи како да будемо свима све, како да се прилагодимо заједници и њеној нарави, укусу, личностима свих од њих. Волети ближњег ради Бога значи препознати у савком човеку икону Христову. Ако у човеку не препознамо икону Христову, онда не видимо у њему створење и дете Божије. Дете Оца нашег небеског. Хришћани не љубе са растојањем, хладно, неком општом љубављу која се односи на све људе, као и саму гомилу, руљу, не обазирући се на поједине личности. Господ Исус је волео све људе божанском љубављу, али је она попримала одраз оног ког је волео , те је тако попримала веома различите начине. Господња љубав није била према свима једнака, већ је уважавала потребе појединаца/појединки. Уважавао је личности сваког апостола посебно. Другачије се односио према пријатељима у Витанији. Није прилазио Петру исто као Јовану, нити Марти као Марији. Особито је био, рекло би се, пажљив према Магдалини, будући да је носила ожиљке на дух-души. Господ уважава Психологију, али не ову која је анализа, разглабање, већ синтеза, састављање, спајање. Грех је онај који разглављује, а љубав је која саставља у целину. Према свакоме брату/сестри и ми смо дужни да поступамо према његовој/њеној прилици, ћуди, осећајности, способности и могућностима. Тако ближњи осећа и сазире топлину љубави која се бере као виноград, е да би се прилагодила његовој личности и да олакша његово бреме. Бог трпљења и утјехе нека вам да исто да мислите међу собом по (попут) Христа Исуса... Примајте (пригрљујте) један другога, као што је и Христос примио (пригрлио) вас на славу Божију (Рим 15, 5.7). Љубав све трпи и исцељује. Она подноси, трпи и исцељује погрешке, слабости, недостатке, ћуди и оних непријатних, али и пријатних. Све то ради заједничког живота ради. Зајендичко бреме, треба и заједнички, са љубављу, сносити и подносити. Тек узимајући у обзир границе сваког члана, можемо сазнати да ли је могућ зајендички живот и стварање. Понекад је немогућ заједнички живот. Тада постајемо једни другима терет, и то потпуно ненамерно и нехотимице. Заједничење нико не може и не сме да избегава. Решење је у томе да подносимо један другога у љубави (Еф 4, 2). И то у смирењу литургијске свести, односно, да сваки члан мора нешто претрпети, јер је сваки помало узрок да други трпе. Јак атлета је непријатан скрушеном слабићу, прегалац немарном, мужествен ће сметати плашљивцу, и обратно. Даровитији, способнији морају се савладавати, прилагођавати, саосећати, па и саумањивати. Дужни су јаки слабости слабих носити, и не себи угађати. Сваки (...) нека угађа ближњему на добро ради напретка. Јер и Христос не угоди себи (Рим 15, 1-3). Христос се прилагодио човеку и будући Бог постао је Човек, тако и хришћанин ваља да настоји да се прилагоди саставу, одричући се себе самог. Са Христом, смо умрли, пише у својој расправи 'О бегу од света' свети Амвросије, Бог који је на небу и изнад небеса, онда му можемо тамо побећи, тамо где је мир, где је спокој од наших земних напора, где ћемо уживати вечну суботу, као што је рекао Мојсије: „И земаљске ће вам суботе постати јелом“. Права свадба, непотрошива радост и мир јесте ублаженствовати се у Богу и видети његову љубав (Погл 8, 45: CSEL 32, 192.198-199.204). У почетку ће то бежање тамо где је мир и радост подразумевати подношење у дрхтању и цвокотању зуби, али временом ће нас љубав научити да подносимо добронамерност са сазирањем, као што мајка с благонаклоношћу подноси штету коју наноси дете. Подметнимо леђа и сносимо терет грешака састава и да при том не избегавамо досадне и непријатне саиграче. Ако те ко потјера једну миљу, иди с њим двије (Мт 5, 41). Господ Христос нам живо препоручује да се свим срцем одрекнемо својих прохтева и својих права и да се жртвујемо ближњему преданом, мужественом љубављу.