Лк 6, 37-45

Нама људима веома тешко пада управо чињење милосрђа према другима. Тешко опраштамо, тешко чинимо добра дела и скоро да се никако не старамо о потребитима. То значи да смо лицемерни и тако несвесни своје беде коју скривамо и од себе и од ближњих, јер не верујемо у милосрђе Божије, већ искључиво у себе саме. Међутим, пред Богом смо сви обавезни на великодушност. Благодати и љубави Божјој су били верни само Свесвета и сви свети. Несумњиво светост наша и јесте чежња за Божјим милосрђем. И ми ћемо бивати милосрдни само ако смо свесни своје ништавности пред Богом и радо ћемо опраштати другима грехове и слабости њихове. Будимо милосрдни и ми имајући на уму да је и нама потребна милосрдност Божија. Лако опраштајмо и радујмо се што смо научили да опраштамо. Нађимо све своје који су нас увредили и доделимо им и право и наше милосрђе, е да бисте и ми придобили милосрђе Божије. Тако увреда увек очишћује. Лицемере, извади најпре брвно из ока својега, па ћеш онда видјети да извадиш трун из ока брата својега (Лк 6, 42). Наша уста наглас говоре, и кад ћуте, управо оно чега је пуно наше срце. Обмањива је свака доживљајна тајновитост без дугог духовног вежбања и проверавања. Онај који је у свом срцу добар, тај неће олако, на све стране, видети зло. Али и тај који је добар видеће зло, али нас неће осудити, већ ће осудити зло. Они који међу нама који предводе, воде и васпитају друге, морају се обогатити у Богу, у љубави. За предводитеља и водитеља је најважније да добро види. Слепац не може водити никог. Неук, користољубив и властољубив нас води у суноврат. Блудник, лицемер и псеудолог и фантаста нас може водити само у провалију. Предводник и вођа мора да има бистро око и Богом избистрен ум. Духовни вид се продубљује и изоштрава тако што ћемо лако опраштати погрешке и грехове других. Преговарање, заједање, ближњих само показује да духовни вид недостаје предводниковом и вођином оку. Предводник који кињи своју браћу, ожалошћује их, постаје им крвник, пашће као жртва својих злодела ускоро. Зауставимо се код речи „лицемер“ која се најчешће односи на све нас, а не на наше старешине. Дужност је добронамерних да нас прекоравају, па и покуде насамо због мана. Кад то исто чине зли људи пуни мана и порочни, играју улогу лицемера, јер прикривају лице које имају, а показују се под туђим лицем (Свети Августин Хипонски). Међутим, одмах се види, пре или касније, по њиховим делима ко су они и шта су они. Двоје - или троједушници. У Светој земљи смокве су и винова лоза – трс, симболи Палестине. О овим воћкама и њиховим плодовима судимо по њиховим плодовима која рађају њихова стабла. Дакле, наша дела, наши плодови јасно показују да ли се претварамо, да ли смо лицемерни на неко време, а обмањивачи и варалице заувек. Зидарским акцијама се не гради жива црква. Ако је човек светиња испуњена добродетељима, то се јасно види само у ризници његовог духовног блага. Уста само говоре чега је срце препуно. Ако је наше срце препуно Христове доброте, онда није важна баш свака речца коју смо изговорили. Онда ће наш говор бити увек надахнут Христовом добротом, па нећемо бити духовно поцепане и рашчепљене личности. Зачуђујуће је да чак и међу епископима, свештеницима, монасима и монахињама, а о народу и да не говорим, не предњачи истицање добрих примера међу нама. Увек се истичу у први план лошији од лоших. Узмимо само како су на мала врата ушли у Царство Божије светитељи Николај Жички и Данило Будимски, преподобни Јустин Нови и Тадеј Витовнички. То је поуздан знак да су нам срца испуњена и да се пуне свиме светским, а да га мало или нимало не испуњавамо Христом.