Лк 6, 37-45

Не буди непостојан ни дволичан, јер је смртна замка дволичност у говору (Варнавина посланица, погл. 19, 1-3.5-7.8-12).

Познато је да се на људском лицу виде човекове мисли и осећања. Ако је лице христолико, просијано је невечерњом светлошћу и јасно сјаји. Слично Божијем лицу, које је немогуће сагледати, тако и лица светих Божијих угодника, гледамо зачуђени њиховим исијавањима. Лично сам често бивао озариван великом светлошћу часног и светог лица мог великог духовног оца и учитеља, аве Јустина, и светог Божијег угодника Тадеја. У Књизи изласка пише: А ти лица мога не можеш видјети и у животу остати (33, 20). Бога нико није видио никад (Јн 1, 18), вели Богослов, исказујући своју жудњу да сазирањем схвати божанско битије. Лице људско јесте знак тог самог бића. Оно је откривање свих људских дух-душевних дубина унутрашњег Ја, делимично огољено и са мренама грехова. Те „мрене“ су ожиљци на дух-души од учињених грехова. Хришћани би морали да се клоне сагледавања и анализе људског лица како то чини психологија, јер тако упада у дубоку охолост надзирања Бога. Само се чистом и нелицемерном љубављу људско лице може истински сагледати, дочим су сва рашчлањавања и разглабања хладним разумом углавном ђаволски посао. Да би се схватило неко људско лице, оно се најпре мора искрено прихватити, високо поштовати и свим срцем заволети. Свака анализа тога шта видимо на лицу које настојимо да анализирамо, своди се на понижавајући резултат. Своди се на мржњу и презир према анализираном, и горе од тога, на уништавање, убијање – вивисекцију свег божанског у човеку. Зато се, срећом, и православна и римокатоличка теологија не бави тим анализама, већ се њоме „баве“ проживљавајући је као своју само загледани у Божије светотајинство, у мистично. Тако да су тај ћорав посао психологије сада ево 150 година преузели углавном Јевреји и протестанти. Ни близу тих катедри, као што су Фројдова, Адлерова, а нарочито Јунгова (нескривено демонска), не сме се изговорити реч Бог. Чему то смеће, да ли да се баци у огањ. Наравно сви бисмо морали да разликујемо духове. Сви бисмо морали да диференцирамо демонско од анђелског. Демонско је мртво, без унутрашњег живота, видљива маска, а не лице. На њему је попала мрена таме. Излучила се мрачнина из срца. То исто видите на лицима оних који практикују јогу – ванајк-смеђу, боју труљења.

Господње су речи веома јасне: слепац не може водити слепца или: не вади трун из ока брата свога, док не извадиш брвно из свог. Нема доброг стабла које рађа злим родом. Гледано разумски, рационално, бавимо се ћоравим послом. Као слепи вадимо трун из ока брата свога, а не балван из свог, и чини нам се да добро стабло ипак може рађати злим родом. Немамо срца ни у уму, а ни мудрости, као што нас упућује литургија. Од нас се не тражи разумевање, већ прихватање свим срцем. Ми хришћани усвајамо, побратимо се са људима. Ми не осуђујемо људе, као лицемери. На неосуђивање нас може надахнути само Господ Исус и у овом данашњем еванђељском новошћу. Он говори често утаман уобичајеном. Супроставља простачкој и осуђивалачкој стварности, вишу хришћанску, небеску стварност на земљи. У овом зачалу светог Еванђеља Господ тумачи три појма: Први је да слепац не може водити слепца, друго: охола је ревност да вадимо трн из ока брата свога, невидевши брвно у свом, и треће: Свака се воћка по свом роду препознаје. Сваки се човек препознаје по својој нутрини, по свом срцу, а не по својим речима које говори, него по истинским делима и чињењу. Зато Господ прекорава фарисеја у нама: Оставите их, слепи су вође слијепијех; а слијепи слијепога ако води, оба ће у јаму пасти (Мт 15, 14). Ово Господње „Оставите их“, односи се на лицемере које често Он „прозива“ и ословљава их са тим „лицемери“, што звучи као неко академско или свештено звање. Лицемере, извади најпре брвно из ока својега, па ћеш онда видјети да извадиш трн из ока брата својега (Лк 6, 42).

Браћо и сестре, молим вас да се сви који се препознамо у овим Господњим речима хитро пропитамо властиту савест и изађемо на суд светог Еванђеља. Молим вас да сви који смо ухваћени на делу двоједушности, на злоделу лицемерја, да се поправимо и слободно одазовемо суду Божјем. Ако смо сви лицемери, молим вас, да сви приступимо кајању одмах, овога часа, и то бугарећи над собом! Ако пак нећемо да се кајемо, да одмах затворимо све цркве! Ако су, пак, само поједини чланови наше заједнице лицемери да се кају и дају осану Сину Давидову! Мноштво је светине, оних који су „кибицери“, а не чланови свете Цркве, међутим управо ти посматрачи или пратиоци Цркве осећају се позванима да је оптуже за лицемерје, наравно, имајући у виду само институцију Цркве (епископство и свештенство), а не и праву Цркву као збег народа Божијег између два гоњења. Стога посматрачи гласно говоре: Црква једно проповеда, а друго чини. Отворено се саблажњавају због познатих моралних покварености њене институције, истичући све оно о чему та установа ћути. О неморалу и недостојности једних, а и о другима које ударају још већим обедама, да се лише самог светог чина итд. Указује на многа црквена и друштвен зла, а о својим смртним гресима, хулама и социјалним неправдама, ћути. Такозвано мирско свештенство нема чисте руке у односу према свештеномонасима. Свештеномонаси хоће еванђелски идеал, а чиновничко свештенство хоће профит. Поповштина, као верски службеници раде за плату, а не за спасење. Свештенство, ако није по призиву одозго, постаје бирократско-технолошка професија за лично богаћење. Зато богословци зову требник „кешоловац“. Народ монашко свештенство види као право и богоугодно, док попове, због њихове ускогрудости, необразовања у вери и саможивости оштро осуђује. Ова народна критика је добронамерна и ваља је узети озбиљно. Она долази од духовно најразвијенијих верника и од светих, као што је био преподобни отац наш Јустин. Та критика од оних којима је на срцу побољшање, па и процват живота Цркве. За сада се Господњи виноград израђа у вијагу поповштине. Ту критику коју нам упућује наш отпали народ морамо што пре узети озбиљно, те и временом показати да смо спремни да се поправимо. Имали смо у прошлости богомољачки покрет који је био уствари народни одговор на поповштину. Тај покрет је само залечио свети Николај Жички као губу протестантизма међу православнима. Сада се као исцелитељка нуди „православна“ неотомистика. Она је потпуно усахла и клонула после смрти Радована Биговића, и да Бог дâ да је не буде више. Како је могуће да поповштина неће да чује Христа и свето Еванђеље, те да се каје, остајући професионални лицемер до краја. То прекорно Христово „лицемери“ неће да чује задригла поповштина, а ни каријеристичка калуђерштина. Бога да буде милостив и према нашим прогонитељима и противницима, како из саме црквене институције, а и оне из службе унутрашњих дела.

Сиђимо, браћо и сестре, у своја срца, па ћемо у њима видети безбројлико лицемерје. Лицемерно заједништво чине лицемерни појединци. Лицемеран клир квари и гура народ у отпадништво. Како је наша самокритика? – Никако. Нема је. Премудри Сирах нас упозорава. Кад се сито тресе, мекиње остају; тако и недостаци људски испливавају у беседи његовој. Те мекиње су поповштина и калуђерштина, потпала за лични пакао. Који су главни подстицаји лицемерја у Цркви? – То су пре свега клерикалне школе и факултети, па и други црквени заводи. Црква се мора изборити за слободно школство што пре. Није нормално да се неко учи за попа или за владику, као што није нормално да неко учи за монаха или за песника. Поново ће се вратити времена црквенонародних сабора као гласа Божијег, а тиме ће се и искоренити лицемерје из Цркве. За сада у Цркви доминира тип лицемера који увек креће у поход на блаћење пре свега својих најприснијих пријатеља и пријатељица. У њима мрзи то што су педерасти, што су уображени, себичњаци, шкрти, покварењаци и други слични, и то у највећој могућој мери. Лицемер је увек уверен да има право да се бави туђим животом. И он даје десетак малих првина, али занемарује главно: праведност и светост. О, Господе, нисмо ли ми хришћани задњих времена браћа од стрица овим фарисејима. Дали смо десетак од нане (метвице) и коморача својим „надлежним“ паросима када нам благосиљају кућу о Богојављењу или о Васкресу. Славимо крсну славу, палимо на десетине свећа од чистог воска „за живе“, а и „за мртве“. (Питам се што их се сећамо ако су мртви?). Уз то понекад дајемо двеипо школарине за богословце, али се никад не упитамо нису ли наши синови и кћери гори од оних које ми оговарамо. Да, увек смо окрутни према најбољима од себе. Да ли ми прождиремо куће удовичке? Да ли смо бар једном у животу били милосрдни према некоме и бар једном били верни Богу? Када смо дали благодјејаније за неко побожно дело? Узмимо муслимане за пример које ваља следити: Они дају понекад и до 40% од својих прихода за сиромашне муслимане. Некада се ипак нађу добротвори за лечење тешко болсних, а и за усавршавање даровитих, па и за обнову светих цркава и манастира. Ти добротвори су носиоци духа задужбинарства, који је у XVIII и XIX веку у Србји цветао. Да ли настојимо да будемо и у малом милосрдни према свима члановима наше литургијске заједнице. Гледајте да вас у давању милостиње не покреће лицемерје или таштина да вам се као добротворима клањају људи. Дајите, али да не виде људи, дајући преко духовника. Када дакле, дајеш милостињу, не труби пред собом, као што чине лицемјери по синегогама и по улицама да их људи хвале (Мт 6, 2.5).

Шта је лицемерје?

- Лицемерје је покушај ругања Богу и са Богом. Лицемерје је притворност, обмана срца и покушај варања Бога, у смислу није Он то видео или Он не постоји. Лицемерје је привидност добре намере. За добро узети лоше. Лицемеран човек је лукав као змија, препреден као лисица, а дволичан и превртљив као мачка. Он је кривотворац који Бога слави устима, док је његово срце и надаље многобожачко и незнабожачко (Мт 15, 8). Господ је најоштрије запретио управо лицемерима и за њих рекао: Примили су плату своју (Мт 6, 2). Ово не значи да су примили одпремнину пред пензију, већ да су исплаћени и да је Бог раскинуо однос са њима, и више им ништа не дугује. Страшна је хула лицемерје. Оно је практично безбоштво. Лицемер верује да Бог има очи, али не види/има уши али не чује! За њега је Бог мртав (Сартр). Бог лицемера је и слеп и глув. Лицемер не познаје ни старозаветног, а ни новозаветног, односно не познаје живог Бога Христа – Трисветог, који се сазире и прониче пре него се уикоњује у бићу. Не варајте се, Бог се не да обмањивати (Гал 6, 7). Лицемер исмејава Бога и он је велики безбожник. Савремени лицемер је посуновратио начин којим исмева Бога. Отворено чини све што пориче да верује, јер се ужасава вере, или тога када би се открило да он иде у цркву. Лицемерје је бивао „лични доходак“ којим је грех доприносио врлини, а сад је доходак који свеврлини исплаћује мане. Нарочити вид лицемерја је људски обзир: Ко се постиди мене и мојих ријечи у роду овоме прељуботворном и грјешном, и Син ће се човјечији постидјети њега кад дође у слави Оца својега са својим анђелима (Мк 8, 38).

Браћо и сестре, прибегнимо спасоносном самооцењивању, те утврдимо и разликујмо добро и зло у нама. Прибегнимо самокритици и настојмо да будемо до краја искрени и поштени према Богу и људима. Уденимо у наш данашњи Оченаш оно „Избави нас од злога“, те се отворено молимо да нас Бог ослободи од зла лицемерја.