Сваки пост је лични улазак у Небески Јерусалим. Пост је најдостојније чекање Пасхе. Прича о Господњем искушавању је примерена Цркви. И када заврши ђаво све кушање, отиде од њега за неко вријеме(4, 13). Које је то „неко вријеме“? То је време троднева нашег спасења. – Ако си ти цар јудејски, спаси самога себе(Лк 23, 37) – Ако си ти Христос, спаси себе и нас (Лк 23, 39)! – Ако си Син Божији, сиђи са крста. Мене у Христовом животу пројављују се у животу Његовог Тела. Пошто је Сатана изгубио борбу узалудно напаствујући Главу, сада злоставља Цркву. Велика црвена аждаја која имаше седам глава и десет рогова; и на главама њезиним седам круна; и реп њезин вуче трећину звијезда небеских, и баца на земљу. И аждаја стаде пред женом која треба да роди, да када роди прождре дијете њено. И роди мушко Дијете, које ће напáсати све народе палицом гвозденом; и Дијете њезино koje би узето к Богу и пријестолу његову (Отк 12, 3-5). Тумачење: Аждаја мотри на Дијете би узнесено Богу и пријестолу његову. Тада се Аждаја окоми, вребајући Жену која га је родила, а та Жена је Црква отеравши је у прогонство у пустињу. Дакле, права Црква вазда живи у пустињи у устројству искушења и борбе. Зато се она даноноћно моли да буде избављена из искушења и сачувана од Злога. Све прилике и неприлике у нашој помесној Цркви само су показатељи садашњег стања у њој. Да ли је она у очекивању Профита или Пасхе? Да се она налази у искушењима и погибли, нема никакве сумње. Она подупрта савременим светима надвладава искушења и побеђује у светим својим. Зато се Црква вековима наоружава ученошћу о вери, позивањем на Свето писмо, особито на Свето Еванђеље. Та ученост се своди на три наставне јединице: пост, молитва и милосрђе. Нећемо уопште да говоримо о посту који се састоји од строге дијете, од суздржавања од посних јела и стерању костријети и пепела пода се (Пнз 24, 4-10). Испосници и посници су као рогоз који живи од воде. Они су Црква као извор вечног живота. Зато је праведни Јов рекао: Изван мочваре зар ће рогоз нићи (Јов 8, 11), сматрајући да човек не може постати верник без заједничења. Не умишљајмо да је телесни пост много велика врлина. Често је отрована гордошћу када се питамо: Зашто постисмо, а ти не погледа, мучисмо душе своје, а ти не хтје знати? Гле, кад постите, чините своју вољу и изгоните све што вам је ко дужан. Ето постите да се препирете и свађате и да се бијете песницама безбожно. Немојте постити тако као данас... (Ис 58, 3-4). Наравно постоји и добар пост! Одлично га познаје цела Библија и цело хришћанско предање. Многе је увео у Рај. Сам Господ га препоручује заједно са молитвом (Мк 9, 29). Препоручујемо га и ми, али не само као телесни, већ и онај спасоноснији. Препоручује га и свети Климент Александријски, али превасходно као пост од света. Тај пост је озбиљнији и дубљи је подвиг дух-душевности, а састоји се у томе да се не саобразимо и прилагодимо свету и поимањима света (Рим 12, 2). Тај пост укључује не само суздржавања од греха и грешних дела, него и недушекорисних, сувишних који оптерећују дух-душност сувишном заокупљеношћу телом и сурвавањем његовим на земљу и под земљу. Клоните се против посничког нашег потрошачког менталитета и не једите живе људе у посту. Прави, еванђелски пост је да постимо од самих себе! Дефинисао га је Господ овако: Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде (Лк 9, 23). Одрећи се самог себе, значи ишчупати себе или одсећи у корену. Мало је, згазити себе, већ тај коров свог Ја ваља одсећи секиром врлинске дух-душе. Можемо пити само воду пет дана, а шестог и седмог појести по једну просфору, док у корену не посечемо наше старо Ја, упорно, тврдоглаво и себично, нећемо духовно напредовати ни педаљ на путу Еванђеља, те ћемо увек остати на супротној страни покајања, терајући керове, како кажу у Срему. Корен нашег охолог Ја не дозвољава никоме да расте поред нас. Видео сам многе „византијски“ жуте и испоштене лишене свега кост и кожа, а пуне себе испоснике. Једној монахињи се чак омакао уздах: Велика сам, велика сам! – Мала си и патуљаста, рекао сам јој!

Свети велики пост је дух-душевна хируршка операција. Вади се поред изметина и гноја греха и тумор свога Ја. Тумор може бити доброћудан, али и злоћудан, дочим су оба за острањивање. Умеће је положити скалпел баш на корен. Наше огромно Ја је отмичар свега Божијег. То наше Ја се изродило од Бога, здружило са ђаволом, па га ваља сасећи у корену и поново почети рашћење и укорењивање у Христу. Да сада смо били укорењени у свом Ја, а од сада ћемо бити утврђени у Богу (Кол 2, 7).

Међутим, већином ми црпимо балегу из старог свог корена. Наше огромно и охоло Ја све зна боље, суди, пресуђује, набеђује и осуђује. Влажи негодовањем, завишћу, гневом и самосажаљевањем: Како сам ја диван и савршен, само што ви то не знате, на моју велику жалост. Хранимо се из тог чемера и отрова што нам замрачује дух-душу и затвара је за Бога халапљиво удишући гасну комору смрти у нама. Чим се затекнемо у том дрогирању гресима одрецимо се од свог главног зла и супроставимо му љубав, опраштање и признање да смо грешни. Ако живите по тијелу, помријећете; ако ли Духом дјела тјелесна умртвљујете, живјеће те (Рим 8, 13).

Прави дух-душевни пост је овај који нам је прописао наш Лекар: постите од самих себе. Плодови тог благодатног поста су: смирење, радост и заједништво, а њега обухвата нови појам у хришћанском животу: нови живот у Христу. Хируршки духовни мач је Логос Божији. Тај духовни мач излази из светих устију Господњих и зове се Свето писмо (Отк 1, 16). Мач Духа (Еф 6, 17) је хришћански подвиг, вежбање у врлинама, аскеза. Тај духовни ласер ослобађа човека недушекорисног и сатире корење старог човека и чисти га. Будући да су покајани већ чисти због ријечи коју сам вам говорио (Јн 15, 3), вели Господ. Ево, иду дани (...) када ћу послати глад на земљу, не глад хљеба ни жеђ воде, већ слушања ријечи Господње (Ам 8, 11). За светог Амвросија Миланског: Божија је реч животна храњивост наше дух-душе; она је храни, пасе и води, и изван Божије ријечи нема ништа што би у животу одржало човекову дух-душу (Тумачење Пс 118, 11.29).

Свето писмо је обавезан да има свако, а и свака кућа посебно, те и да свакодневно прочита бар једну главу из Старог и једну из Новог завета. Божијом речју коју смо прочитали из Библије не судите никоме, осим себи. Одмах примењујте научено и градите лично дело појмовања из Светог писма. Не смемо бити брзоплети у науци Христовој, јер за такве свети Оци веле да пролазе испред огледала, али не уочавају властите брљотине и мрље. Нарочито је важно да се свештеници ману требника и да се усредоточе у слушање, односно, читање речи Божије. Пост је дар којим ми частимо себе. Не дарујемо га Богу, већ себи. Зацело, Бог нас части тако великим даром. Пост је благовање нашег ослобођења. А у време поста настојмо да се упишемо у ученике Христове, у Господњу високу школу спасења.