Јр 38, 4-6.8; Јев 12, 1-4; Лк 12, 49-59

Духовна, а не искључиво грађевинско-дунђерска обнова, тражи се од Цркве, а ми свештени људи само дунђеришемо. Има чак и много епископа и попова који су уобразили да је у црквеном неимарству сва духовност. Некада су цркве и манастире подизали наши краљеви и цареви, а данас се као ктитори јављају и политичари, што је, наравно , веома сумњиво у моралном погледу. Одакле политичарима толики новац? Да ли епископи деле „индулгененције“, с обзиром да ктитор-политичар мора и њима да напуни бисаге. Морамо признати да смо након читања светог еванђеља и овог увода у беседу прожети великом напетошћу, па и тескобом осећања. Свака нам реченица завршава неким, не интерпункцијским, ускличником. Из Еванђеља се види да Господ настоји да се суздржи од испољавања своје неизмерне божанске стварности коју као богочовечанску носи у себи. Он не може отворено да испољи своју божанску природу, јер би је наопако схватили. Фарисеји о Господу говораху да је ван себе (Мк 3, 21). Да је манит! Да је луд. Не само да нас љута увреда очишћује, већ на неки начин и Богочовек Христос даје себи одушка, те и да уздахне и издахне те клевете. Занимљиво је да ту дијагнозу „манит“, „луд“, постављају Господу Христу, али и његовима светима. Ава Јусттин вели да свет нас хришћане сматра клинчки сулудима. Дођох да бацим огањ на земљу; и како бих желио да се већ запалио! (Лк 12, 49).

Шта значи крштење огњем?

Крштење огњем јесте дух-душевно стање прожетости Светим Духом. То је тренутак или стање прозорљивости, али и страдање. То је бескрвно крштење страдањима: Можете ли пити чашу коју ја пијем (Мк 10, 38). То је Господње „крштење“ на Крсту. Монах је, али и сваки прави хришћанин је бескрвни мученик. Са Крста је проврела бања за очишћење свих грехова. Огањ о ком је реч односи се на овај тренутак. А то је тренутак Вазнесења који подразумева привлачење и окупљање свих људи у Христу. Огањ је Божија љубав објављена на Крсту. Крст је нова несагорива купина, знамење горуће љубави Божије према нама грешнима.

Огањ и вода су иконе Силаска Светог Духа на ученике, али и обећања светог Јована Крститеља: Он ће вас крстити Духом Светим и огњем (Лк 3, 16). Духови су величанствено крштење целе Цркве Огњем. Огњем Духа Светога. Он је Царски печат Божији (Дап 2, 3). Он је извор светости и светлости помоћу које ум сазире. Он даје своје просијавање сваком разборитом бићу да може познати истину. (...) Све испуњава својом моћи, али се саопштава онима који су га достојни. Не даје се свима у истој мери, него своју моћ дели према величини вере (...) Тако је Дух Свети уз сваког оног који га је достојан као да је само у њега, а ипак свима дели доста и обилно благодати (...) Он вазноси дух-душу према врх-врховима висина, он води слабе, а уствари и оне који су већ унапредовали. Он просијава оне који су очишћени од свакога греха (Из списа о Духу Светоме, светога Василија Великог (Гл 9-22-23: PG 32, 107-110).

Свети Дух извире из васкресно-вазнесењског, те и Пентекости (пентекосте), односно Његовог страдања и смрти (Јн 7, 39; 16, 7). У Педесетници се испуњава ова Христова богочежња према нама. Тај огањ се разбуктава, заогњи, па и утихне, те се пали опет. Догађа се и да бива покривен покровом или наслагама пепела наших грехова. Као благодатни Огањ јавља се на Велику суботу потпуно на видљив начин, уз шум, односно, хук са неба. То је Огањ Духа Светога. Међутим у нама хришћанима је Он често невидљив и не обасјава живот, па и не производи никакву радост. Али када се обновимо Духом и обучемо се у новог човека (Еф 4, 23) догађа се управо ово чудо: Устани ти који спаваш и васкресни из мртвих, и обасјаће те Христос (Еф 5, 14). Две су иконе: обнављати се и друга, будити се из мртвосаности, дар су од Бога. Зар нисте запазили, са трудом, да није баш лако бити хришћанин и да не живимо како бисмо морали живети. Хришћани смо, а лешеви, мрцине, мекопутници. Без трага радости, бљутави, осушени као сараге и без жеље да се поправимо на боље. Без жеље да се прекалимо, изменимо, преобразимо, те да истински живимо у новом животу.

Где је то право обраћење, покајање? Дај Боже да будемо што пре покајничка велика војска: О суве кости, чујте ријеч Господњу! (...) Ево дух ће свој (Господ) удахнути у вас и оживјећете... Од сва четири вјетра дођи, душе, и дахни у ове лешине да оживе (Ез 37, 4.5.9).

Ово време у ком живимо, време је духовних лешева, не само код римокатолика и протестаната, већ и код нас. Зар нас пре 50 година светитељ ћелијски није назвао правим именом. Нека наше време буде време покајања. Оставите се црквених буџета и банака. Молимо се Богу да будемо што пре општи црквени покрет обнове у Духу, а не у материјалном капиталу. Молимо се Богу да што пре читамо и следимо великог покајника и великог богослова, аву Јустина Новог. Сведочим вам својим искуством, јер сам и ја са њим учио да плачем. Ово што радимо у Цркви није у Духу, већ је у капиталу. Нема заједништва епископа, свештеника, ђакона и народа у нашој Цркви. Нисмо ми никаква религија, ми смо спали на религију. Ми бисмо требали да доносимо откровење и истину, веру и љубав. Да ли данас живи Господ, кроз своју реч и кроз Његов Дух, кроз харизме, кроз братско заједништво. Што смо опет гурнули у запећак великане наше вере. Пробудимо се ми који верујемо! Откријмо свој општи позив на светост у Цркви? Што се плашите, што цвокоћете зубима од страха од те речи „светост“. Ма каква „светост“, све је посао и вишак вредности, кажете!? Ко ће нам посејати наду, ако не они – свети?! Неопходно је и спасоносно да се прочистимо од неотомистике и да пригрлимо обнављање управо Јустиновим бгословљем. Он је одличан увод у припрему за духовно лечење. Тражи се обнова не „структура“, већ обнова живота. Хришћански живот мора бити богочежња. Потребна нам је духовна трансплатација срца. Са новим срцем добићемо и нови Дух (Ез 11, 17-21; Јр 24, 4-7). Да буду народ мој, а ја Бог њихов (Јр 24, 7), вели Господ. Да будемо Божији у обновљеном животу и у својој црквеној заједници. И без краља не ваља! Да обновимо себе, па да обновимо и нашу немањићку монархију. Сви смо ми племићи, кућићи и кућевићи, а не само Петровићи, Карађорђевићи и Обреновићи. Не морамо ми бирати краља на западњачки начин, односно наследно. Сваки витез истински православан може бити миропомазан за краља.

Није Господ дошао на земљу да донесе мир, већ раздор. А још мање је дошао да донесе мртви мир и солидарност. Пред Господом се морамо определити „за“ или „против“ Небеске Србије. Не можемо два Господара служити. Не можемо бити неутрални. Морамо изабрати Истину или Лаж. Наш раздор мора бити у Истини који у бесконачности чини јединство. Сви који приону за Христом творе тај дух јединства, осим лажне браће. А лажне браће има много. Баш су се накотили.