Лк 18, 10-14

Пророк Осија вели: Јер љубав ми је мила, не жртве, познавање Бога, не паљенице (6, 6). Значи богословље је мило Богу. Смирење је темељ љубави која израста у светост. Ова парабола о фарисеју и царинику је прича о ономе који се узда у себе и ономе који се узда у Бога. Сви који настоје да развију своју побожност упадају у искушење фарисеја. Он се држи закона Божјег, пости двапут у седмици и даје милостињу, посипа се пепелом и раздире у знак покајања своје хаљине. Али му дух-душа није ослобођена охолости, те само у сваком охољењу може да осети неко самозадовољство. Излази пред Бога гордо и поносно са личним уверењем да има највише право да буде услишен, за разлику од свих грабљиваца, неправедника, прељубника или од овог цариника. И видимо чудо, Бог фарисеју претпоставља овог грешног цариника, јер је смирен и не сме очију уздигнути небу, него се бијаше у прса своја говорећи: Боже милостив буди мени грјешноме! Гледајући споља, морално држање и став фарисеја је прихватљивији од цариниковог. Међутим, фарисејеву дух-душу охолост је испразнила од љубави. Ни један, ни јеврејски ни хришћански фарисеј, не љуби Бога а ни ближњег. Фарисеј не слави Бога, већ себе. Фарисеј уместо да љуби Бога, љуби самога себе. Он љуби своје чистунство у питањима веровања. Који рачуна шта је исправно у ономе што Јевреји верују. Уместо да воли, он презире. Ни у царинику нема љубави, јер је разорио морални ред, али он гласно признаје своју приземност, жали што је такав духовни бедник и моли за Божије милосрђе. Бог који сазире његову дух-душу, оправдава га. Фарисеј, пак, остаје затворен у својој охолости за Божију благодат. Сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се (18, 14). Смирење је надврлина коју ни једна друга не може надопунити. Бог не прима молитве охолих. Бог се противи охолима, а смиренима даје благодат (Јак 4, 6). У смирењу је сва спасоносност. Она ослобађа дух-душу од охолости, самољубља и отвара је за Бога. Светост је само у љубави. Светост је дисање љубављу, а једино љубав вазноси човека у унебоход и сједињује га са Богом. Смирење је почетак и темељ љубави. Смирење је корен љубави. Смирење ослобађа дух-душу од сујете и охолости, те и циљева које нишани гордо Ја. Господ ме је удостојио да видим живе свеце и да имам њихов благослов и молитву. Савршенство светости и јединства са Богом је код светог аве Јустина Новог било толико високо да је он све дубље понирао у смирење и молитву, те се тако отварао за Божије милосрђе. А и нас, своју децу је отварао за велико милосрђе Божије. И као учитељ је умео да нам каже: Понизите се, дакле, под моћну руку Божију, да вас узвиси кад дође вријеме (1 Пт 5, 6). Морамо, дакле, исповедити све своје немоћи и слабости, те тако постати све врлинскији. Ми смо чудаци који се слабостима својим хвале, говораше Ава. Јер када је човек слаб (=смирен), онда је моћан (према 2 Кор 12, 9-10). Узвишена савршенства обожења, сједињења са Богом, високо надилази наше скромне способности. На нама је да за обожењем тежимо. Обожење се остварује само ако се не ослањамо на своје дарове и врлине, него само на благодат Божију. Када Бог збаци силне са престола, и подигне понижене; гладне напуни блага, и богате отпусти празне (Лк 1, 52-53), биће остварено и обожење оних у благодати.