Данашње свето еванђеље је најпре упућено онима који имају у Цркви одговорну службу, било као свештени наследници апостола или као чланови царског свештенства које има одговарајуће апостолне задатке. Оно је позив, опомена, подстицај и охрабрење за све. Кренимо од пророка Малахије који оштро укорава свештенике не само оног времена, већ и наше савременике. Они су служили Богу без богопоштовања и побожности, формалистички. Обредно. Свештеници, клерикалисти, уместо да просвећују народ у вери, да га уче побожности, они су га својим деловањем водили на странпутицу. А сад вас опомињем, свештеници! Ако не послушате, и не ставите у срце да дате славу имену мојему, вели Господ над војскама, мада ћу пустити на вас проклетство и проклећу благослове ваше; и проклех их! Ви сте са пута зашли, учинили да се многи (о веру) спотичу (Мал 2, 1-2.8). Епископи, свештеници, ђакони, вероучитељи, монаси/монахиње, учитељи и одгојитељи посветили су свој живот поучавању народа Божијег и заједничкој молитви, те и побожном животу уопште. Они пак који се удаљују од заједнице и служе одвојено, они су камен спотицања, узрок пропасти многима. Они чак упадају још у дубљу заблуду, ако је реч о већем ауторитету њиховог учитеља. Ако је он епископ, тешко њему. Ево и Господ се жали управо на те који су сели на Мојсијеву столицу, на законозналце и фарисеје! Зацело, они су сами себе прогласили за учитеље, али њихово учење и понашање било је у очитој супротности са вером. Господ их окривљује као лицемере и гордоумнике. То су они који говоре а не творе. Захтевају од народа да изврше и оно што Бог није заповедио, већ они сами товаре на плећа људска, а прстом својим неће да их помакну. Разглашавају своја добра дела и све чине да их виде људи. Пуни су охолости, захтевају прва места, воле да их људи хвале и називају „раби“ (=учитељу). Господ том умишљеном понашању супроставља смирено и скромно. Такво смирено понашање Господ хоће да види на својим ученицима. Да не наступају као городумници и уображењаци – учитељи, они свој углед морају оплеменити као скроман, братски и срдачан. Наш Учитељ је само Господ! Наш Архијереј је само Господ! Он је наш једини Учитељ, јер је у (нас) један Наставник, Христос (Мт 23, 10). Оне који нас поучавају уместо нашег јединог Наставника, Христа, мора красити искрена љубав, великодушна оданост и лична несебичност, те и висока верска култура. Моја недостојност је упознала више таквих, али ћу споменути само оне који су променили свет: а то су преподобни Јустин Нови, светитељ Данило Будимски, свештеници Виталије Тарасјев, Павле Врбица, Митар Јекић, Дејан Дејановић и многи други. Зацело су ови свештени мужеви били благи међу нама као дојиља кад негује своју дјецу (1 Сол 2, 7). Ава Јустин, као и апостол Павле, иначе обојица животни и борбени, постају нежне мајке према онима које су својим апостолским трудом рађали у Христу. Зато их сматрају својим синовима/кћерима, те су спремни за њих дати и свој живот. Они не узмичу ни пред најопаснијим околностима само да препороде своју децу у Христу, да их приведу вери, дан и ноћ радећи да не би били на терету икоме (1 Сол 1, 9). За њих је заиста важило да су желели само давати, а нипошто примати. Њихова лична несебичност је нарочито давала особити благослов њиховом препорођењу. Она није била прихваћена као реч људска, већ као реч Божија. Несебично благовештење Еванђеља, те и сведoчење за Истину у коју верујемо.