Мт 13, 10-23

У плодној и зеленој Галилеји тежачки народ је био жедан и гладан речи Божије као војвођанска земља после кише. Господ у Петровој кући у Капернауму опкољен од мноштва које је хтело да га чује, али није могао да говори због пискања и гуркања да би га сви чули и видели. Због тога уђе у Петров чамац и седећи прозбори науку народу који га је могао гледати лицем у лице и добро чути. Матеј је као асистент и тумач предочио неколико Христових поређења о природи и особености Царства Божијег. Прва је од оних седам наставних јединица, ова о сејачу. Слободно је претпоставити за време једне или друге сетве у Светој земљи, у јесен или у пролеће када се сејало. Тежаци су пре сетве поорали своје њиве, али шкрта палестинска земља имала мало плодне оранице, осим у Галилеји. Њиве су на камену, а често и у трњу. Сејач је брижљиво пазио где баца семе, али на тако каменитом тлу, оно би се скотрљало и на камени пут, па и тло у трњу. Семе означава животну моћ и средиште је свог живог изданка или зачедка. А само сејање је прикладна слика посејане Божије речи која пада у разне плодне пустопашне или камените душе! И на овој сетви, одјекују речи Светог писма: Ко сеје неправду, жање несрећу (Премудр.22, 8) и: Жетве је много, а посленика мало (Мт 9, 73). Семе се у тумачењу више не спомиње, него они који су гладни и жедни речи Божије. Семе проклија, расте, развија се, цвета и доноси род који се разликује од земље, за разлику од речи која продре и проникне у срцима слушалаца и више се са тлом на ком је никла поистовећује. Она се са дух-душом сједињује да се дејство речи Божије поистовећују и са свим духовним које устви реч оживи и оживљава и даје јој смисао. Ово поређење даје тон Христовим устима, али и устима свих проповедника до данас. Сетва најчешће изгледа као узалудан труд и јавља се као привид неуспеха и јаловости под дејством Злога. Бог увек извуче лепу летину из свих тих шкртих и необећавајућих сетви. Свети апостол Матеј као добар богослов-агроном одлично процењује плодност и клијавост семена. Бог је сејач у Христу Господу, али и у људима, апостолима и у важним догађајима који долазе из историје. Ако семе падне у плодну бразду, својом животном снагом благослова само расте. Није човек тај који чини да влат израсте и да се клас озрни. Човек је тај који ограничава и спречава дозревање, па и сетву речи Божије. Човек одбија да спреми тло да прими реч из лености, несмирења или ако је заокупљен собом, својим Ја. Човек је тај који „блокира“ Бога, који никада не наступа потерналистички, допушта да дојства Његове речи зависе од благовољења човека. У томе је велика људска одговорност. Жетва је крај света. Хватајте се српа, љетина је зрела (Јо 4, 12-13). Тајна жетве је у Страшном суду, а она је у стрпљивости Бога и задржавању своје коначне одлуке. Да би се видело како смо живели, да ли смо доносили плодове или смо само преживљавали као паразити на туђ рачун. Да ли смо живо и благословено сејали и доносили само плодове за своје телесне или за дух-душевне јешности, апетите (Гал 6, 7-10). Често се догађа да резултати жетве не бивају у складу са овоземаљском агрономијом. Жетва не бива у складу са логиком приземног ратарства: Они који сеју у сузама, зању у пјесми (Пс 126, 5). Та поетика небеског ратарства се увек изражава као код светих Отаца, у дух-души, а не у схоластици.