Ми људи смо одувек грех злоупотребљавали. Презиремо јавно и строго кажњавамо грешнике, те и успостављамо строге тзв. друштвене и црквене односе. Још се прељубнице каменују, а „мачо“ мушкарци се слободно хвалишу својим пустоловинама. Строгост према греху подупире патријархални мушки ауторитет, али не ослобађа ни једно људско биће. Лицемерје је то. И каменовани и презирани се не поправљају, већ остају посед неукроћене пожуде.