(Јн 14, 7-14)

Безбројни мртвозорци пишу читуље Богу. Епископи и свештеници пишу читуљу Богу када проповедају Еванђеље и свету веру као пригодно „колачарење“, те и када неправилно управљају црквама. Читуљу Богу пишу и они многи који не живе у вери и многи други сумњиви. Бог никоме од тих лајаваца и празнова не одузима слободу да се спусте на разину качовека или животиње која уједа, гризе и коље децу Божију. Читуље Богу пишу сви они над чијим моралним лешом оне висе. Читуље пишу сви они пали кроз које долази саблазан.

Мртвом Богу су ђаци из Бремена написали ову читуљу: „Након дуге и тешке болести преминуо је Господ Бог који је некада над свима лепо владао, ког је моја душа славила, који ме је водио на цветну ливаду, - одсутан је, болестан је, отишао је, - мртав је! Не постоји више Бог који би уредио све најбоље у Аушвицу, у варшавском гету, у Вијетнаму, у њујоршкој црначкој четврти. Бог није радио свој посао. Његово место је упражњено. Он мора у пензију или мора бити замењен... У тихој тузи, ђаци те и те школе... (Der Spigel, Hamburg).

За нас верујуће у Бога, Бог је жив и разбира се као сазнатљив и среће се у многим дух-душама, односно, телима. Он се запажа очима, види се вером. Бог се види и у онима који су уронили у његове свете тајне. У њима је најјасније видљив. Бог је на самрти у душама оних за које је Он нешто магловито, несхватљиво, недокучиво; који лебди у празном простору, док смо ми који смо крштењем примљени у Његов светотајински живот, прожети њиме. Бог је за нас откривен. Урањајући својим хришћанским животом у живога Бога, обожујемо се.

Господ Исус иде к Оцу управо као једини Пут к Оцу да би се са Духом Светим сјединили остајући Бог у Тројици. Ми му признајемо и исповедамо божанску природу скривену у човечанској. Свети апостоли су били прилично уверени да је Господ Исус Бог и човек. Зашто, онај који у Њему не види, не сусреће и не препознаје му заједничку са Оцем божанску природу, не познаје и не види Оца. „И видје и вјерова“ (Јн 20,8) означава живу стварност вере. Та жива вера јесте песништво, односно, богословље. Она је богословска вера љубљеног ученика који је ишао на дан Воскресења у гроб, испитао га, прегледао и срео се, нашао, те и сагледао како искуством, опитом, тако и на разини натприродног трансценденталну стварност. У том „сазирању“, гледањем дух-душевним оком, вером, открива славу Смисла, Логоса Божјег, Речи Божије (Јн 1,14; 11,40; 1Јн и, 1-3). Зашто је Филип који је толико времена живео са Господом Исусом и непрестано га „гледа“ није прешао преко видљивог „знака“ и није разабрао, познао и „видео“ да је Отац стварно присутан у Сину и да га чини санаследником своје славе. Он вели да све то не каже сам од себе него да је то чуо од Оца, те да у Њему Отац чини дела. За све ово нас моли са овим еванђелским: „Вјерујте ми!“

Свети Јован Златоусти први запажа да се тиме још не потврђује Христово божанство, јер ако велику моћ испољава онај који чини чудеса, још већа се тражи да би се могла другима предати та моћ за још већа дела. Богочовек, као једини посредник између Оца и нас има са Оцем заједничку божанску, а са нама има и заједничку нам човечанску природу у свему, осим у греху. Стога се са љубављу Њему обраћамо за све што желимо, требамо и молимо. Ако молимо у Господње Име, онда ћемо мољено сигурно добити. „Нека он буде наша Глава. Нека он буде наше око да њиме гледамо Оца. Нека он буде наш пој да њиме говоримо оцу. Нека он буде наша десница да њоме Богу приносимо нашу жртву. Он је наш печат, знак љубави и сваког усавршавања... Наша је љубав дакле Христос“, поји свети Амвросије Милански.