Мк 9, 33-41

Све време јавног деловања Господа Исуса очигледно је Господње настојање да главно буде духовно образовање ученика. Та висока школа духовности, богословија и јесте. Христова богословија у ходу. У њој нема пропитивања и оцењивања. Своје апостолство сваки сазире са заједницом сам и завршни испит је у подвигу вере и плодовима Духа Светога. Један великошколац је пао, па потом издао своју веру и обесио се на рогач, док су сви остали своје подвиге на Христову славу доврхнули. Дванаесторици је поверена наука која је била потпуно несхватљива на широко и на далеко. Отпадају сви они лажни апостоли који се препознају по томе што они траже само себе, јер у њима има само места за њихово огромно Ја. Ти егоцентрици се могу видети међу свештеницима и епископима који су себе лишили благодати свештенства. Своју благодат, и то што увек све већу и већу, Господ даје смиренима, а они су понизни и послушни у љубави према Христу. Прањем руку свештенство јавно исповеда да је грешно и да се каје и признаје своју недостојност. Ради тог јавног у овом обреду исповеђене личне свегрешности, те свештенике и епископе Бог узвисује и прославља, пре свега мистичним и даровима (Свети Јован Шангајски Санфранцуски). Еванђелиста изричито тврди да апостоли нису схватили ову Господњу науку, а поврх тога страховали су да га упитају за додатна тумачења. Скоро сваки човек, оно што му не иде у прилог запоставља, прелази прек тога и гура у заборав. Међутим, расправа о томе ко ће бити највећи од њих (ко ће бити папа!) будила је највеће интересовање. Господ се мало удаљио и препустио је ученике самима себи, видевши да их највише копка то питање. Очигледна је Господња намера била да се апостоли запитају о властитој несавршености, те да сва питања овде расправе. Петар се сећао и касније је приповедао да се нису усудили да му одговоре, јер их је био стид. Господња присутност већ сама по себи постиђује оне апостоле који су се удаљили од Господа и до његовог Духа. То питање постиђује и још побожне свештенике који нису излудели од свог Ја. Господ Христос апостолима говори о свом страдању и распећу, а апостоли отварају расправу о првим местима, о папству. Обе беседе се у Еванђељу не чују по први пут, а већ је у историји Цркве то питање хит. Свети Кипријан Катрагински је узео учешће у овој дискусији овако: Код нас не може бити расправе о уздизању. Ми од смирења растемо у висину. Научисмо како се угађа Богу. Ево, Господњег начела: Ко хоће да буде први нека буде последњи од свију и свима слуга (Мк 9, 35). Велика је наша људска чежња за господарењем, за доминацијом. Ту тежњу обично гаси наша смрт. Лично се можемо осећати као задњи, али не морамо бити задњи објективно. Црква тог не сматра задњим, и уважава га. Сви који се одвоје од заједнице, каста су за себе, и они су уствари задњи, мада владају и предњаче. Таква је Црква, где би лоши били на првим местима, не би напредовала и претворила би се у мртво море које није угодно Богу. Таква Црква је змијарник разних служби. Апостол Павле верујућима каже: Подијте, дакле, свакоме што сте дужни: коме порезу – порезу, коме царину – царину, коме страх – страх, коме част – част (Рим 13, 7). Код других еванђелиста (Мт 18, 2-4; Лк 13, 7) том приликом Господ је узео у наручје и загрљај неко дете ставивши га апостолима као узор. То је по предању био будући свети свештеномученик Игнатије, ученик светог Јована Богослова, епископ антиохијски, ради тога прозван Богосонац. Дете није пример смирења, него непосредности и једноставности. Деци је потребно много придржавања, помоћи, и опслуживања. Сам се Господ поистовећује са маленима и каже да се са њима треба поистовећивати у безазлености и служити им као Њему. Тако нас Господ преко Себе води к Оцу. Служење људима без Бога је робовање, док је са мишљу на Бога оплемењење.