(Према руској народној жетелачкој пјесми, Иларион бјелоризац)

Кад зборимо: Хљеб наш насушни,

молимо за све потребито

да бисмо живело гријешни, смирени.

Хљеб је Мир, Крув је надстварни.

Молимо за мир окриљем Свемира

за мир у Твојој шчедрој Десници.

Мир је моћи јести умјесто гладовати!

Мир је моћи пити и нежеђати;

огријати се умјесто цвокотати,

зепсти, имати огњиште, кутак у изби,

моћи радити и дарове умножавати,

то је Свемир, то је Хљеб насушни.

Имати баћушку ком се може исповједити,

Не бојати се, страховати од самоће,

Од вражде и мржње, од ратних ужаса,

Не зепсти за дјецу, за родитеље,

пријатеље, не жртвовати их стројевима уништења;

све је то хљеб насушниј, крув надстварни.

За њ ти благодаримо сваки дан.

И за Ријеч брата Богочовјека!

Насушни је Хљеб од којега живимо.

Умиремо, не можемо мрети,

Ако до нас не допире Ријеч,

Коју познају и моле јој се сви,

Коју нам проповиједају баћуске оци.

Љубав је све у тој Ријечи благовијеси;

господства, братства и пријатељства.

Нема мира гдје оци не проповиједају.

Ријеч је Хљеб, Ријеч је Крув!

Овај свијет гладује за насушном Ријечи!

Умножи, Господе, и дај да роди!

Да дотекне свакоме гладноме и сироти,

похлепном и убожјаку, и ономе што отима,

и ономе који Бога слави радостан,

и ономе који не зна да благодари.

Ево како о еванђелском бисеру Оченашу пева благоверни руски народ.

У почетцима наше свете вере Оченаш искључиво на хеленском давао се као тајна. Давао се оглашеном на „мастер“ студијама своје будуће вере, уочи светог крштења, заједно са тумачењем Евхаристије (Свети Кирило Јерусалимски, Кат.Мист. V. 11). Онај који се крштавао га је примао као светињу са богочежњом чекајући када ће, излазећи из бање крштења „окружен браћом и представљен Мајци Цркви“ подижући руке према небу, први пут ускликнуо: Авȁ, Оче! те се представио као ново дете Божије (Тертулијан, Bapt. 20, 5).

Ми смо почели што кажу Далматинци да „кунтамо“, да молитвамо Оченаш . Изговарајући га често „механички“, не поимајући шта изговарамо у тој бујичној „рафалној“ паљби. Немамо више смисла за његову светотајинственост која нам се не открива као што се откривала онима који су га чули из Божијих устију и упућују га Божијем уху. Морамо оздравити од молитвања Оченаша и покајати се од навике да га изговарамо без сазирања, као каквом „патином“ која спречава да он блиста. Најбољи начин да се поправимо је да сви заједнички изговарамо (па и певамо) његове речи. Оченаш би морао да нас гане у срце и потпуно прожме.

Оченаш су изговорила уста Господња управо да би задовољила нашу велику глад, жеђ и чежњу за молитвом. Он је стишавање те глади, утољење те жеђи и остварење чежње. Главе која кола по свим удовима и постаје молитва Тела Цркве. Оченаш је струјање, брујање, благодати кроз векове које се улива у један глас. Рашћење Оченаша је Евхаристија. Она овековечава Господа Исуса који се моли, који посредује за нас (Јев 7, 25). Евхаристија је тај Оченаш који непрестано расте, као скраћено Еванђеље, жива бујица Духа Светога, која излази из Господњих устију, јер је Он личносно Еванђеље.

Оче! авȁ! Је онај клицај Господњи у Његовим молитвама: Славим те, Оче... да , Оче... Оче Свети... Оче, у руке твоје... То је најличније обраћање, жива светиња. Зато је нису преводили на хеленски, већ су је изговарали на арамејском (Гал 4, 6). У речи Ава је од икона свемилостивог Оца, Оца из Еванђеља који је имао два сина и Оца који заодева ђурђевке у пољу, те и Оца који је толико љубио свијет. Оченаш обухвата сву Господњу самосвест о себи као јединородном Сину Божијем. А та иконичност и самосвест је дарована и нама, те наслеђена од старијег Сина на млађе (распикућне) синове. Од Сина јединосушног, усвојени смо и ми распикућни синови. Сада смо и ми слободни да се осећамо синовима Оца, па и ученицима таквог Сина. Очинска Божија икона је опора, а ни мало сладуњава. Отац је на небу, Он је Сведржитељ, Он је Свети. Колико је небо изнад земље, толико је Његова логосност изнад нас (Ис 55, 9).

Тај опори Бог у Сину постаје и нама Отац. Дат нам је као Отац. Сва Његова Господарска свемоћ нам сада снисходи, наклања нам се као синовима: Био сам за њих као онај који подиже дијете до свога образа. Вукох их узицама човјечијим, ужима љубавнијем; и бијах им као они који им скидају јарам с чељусти, и давах им храну (Ос 11, 4). Семенка Оченаша је сва у речи Оче. Из ње растемо у висину неба. Да нисмо ослобођени у Сину, вазда бисмо били робови, а не синови. Сва иконичност хришћанске молитве је у том усклику Ава, Оче! то је усклик и вапај Христов у нама. Више је од вапаја покрет којим се бацамо у недра Господња, у наручје Господње.

Да се свети име Твоје упућује на ту суштину Молитве Исусу: Ја јесам, учи нас да му се обраћамо као Богу. Објавих име твоје људима (Јн 17, 6). Бог је источник светости. Он је три пута Свети. Ми као Божији нови народ молимо да ми који смо у крштењу били посвећени у светости истрајемо и освештавамо се (Свети Кипријан Картагински, Оr.12). Тим призивом молимо опроштај грехова, е да не бисмо били лажни и самопроклињући. Исповедамо да не псујемо, не хулимо, те не ружимо свето Име Божије (Рим 2, 24). Молимо да Црква буде света, а не обесвећена. Да буде Црква Светих, а не лажне браће, лажних светаца. Да буде пуна љубави која опрашта свеопшту јединственост. Не молимо се да бисмо ми посвећивали Бога, већ да Он нас освешта. Него по Светоме који вас је позвао, будите и сами свети у своме живљењу (1Пт 1, 15). Овим вапајем уствари молимо да будемо освештани, односно свети.

Да дође царство твоје. Царство Божије је Господ наш Исус Христос овде јављен као заједничка Божија спаситељска воља. То је онај Огањ љубави коју је Господ Христос донео на земљу. Тај Огањ је стваралачки и Он извршава (Јн 17, 4) дела и остварења. Прихватити се стваралаштва у Духу Светоме значи бити брат, сестра и мајка (Мт 12, 50). У Оченашу је нова ова дух-душевна креативна воља љубави. Нека буде воља твоја и на небу и на земљи значи да буде у Господу Исусу и исто тако као и у нама. Да одбацимо себичност, страх и нашу тврдоглавост, те да у нама завлада смирење, односно, мир Цартсва Божијег. Беспрекорна је она Дантеова: У твојој је вољи наш мир Par. III, 85).

Да дође царство твоје. А упитан од фарисеја, када ће доћи Царство Божије, он им одговори и рече: Царство Божије не долази на видљив начин (Лк 17, 20 сл.). Људи су га желели али увек да га без напора и муке задобију. Царство Божије је за друге срце васионе, тачка у којој се спаја небо са земљом. У исламској езотерији говори се и о Адамовој пећини чија се знаковитост повезује са симболизмом планине. Земаљски рај је уживање у дебелој ладовини. Мушкарци се башкаре, а жене служе мушкарце. Према Мухамедовој изреци (хадис) кључ који отвара вратнице раја има три зуба: признавање и проглашење Божије јединствености (Тавхид), покорност Богу и уздржавање од било каквог недопуштеног чина. Људи су увек желели потпуно супротно од онога Раја које им Бог жели. Зато га не виде иако им је предочено. Царство Божије је Христос који је био међу нама. Било је оно које нам говорило. Царство Божије је међу нама. Оно расте непрестано, јер непрестано расту они који су поверавали у Христа. Господ Христос допуњује у свом Телу оно што је недостајало Његовим страдањима и Његовом васкресењу. Царство Божије је у бивању, дакле, са недостатцима. Крај света ће се збити када Господ Христос Богу Оцу преда Царство (1 Кор 15, 24).

Ова проба Оченаша призива Христа умрлог, васкреслог и вазнесеног да буде крунисан и устоличен, да се прогласи Његова власт, Царство над свима. Нека се сазире и као своја пригрли реч живота Његовог Еванђеља. Нека расте човекољубље, братска љубав, а да грех буде сатрт у нашем смртном телу (Рим 6, 12). У томе је позадина тог Царства. Њега Бог хтједе показати колико је богатство славе тајне ове међу незнабошцима, која је Христос у вама, нада славе (Кол 1, 27).

Оченаш је жижа у ком се сабира васцело Еванђеље, зрцало је Еванђеља. Иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати (Мт 6, 33). Пошто измолимо Царство, молимо се и за „додатак“, који нам омогућује да у Њега уђемо. Да дође царство твоје, односно, Хљеб (Крух) наш насушни. Шта нам је потребно за вечни живот. Не живи човјек о самом хљебу, но о свакој ријечи која излази из уста Божијих (Мт 4, 4). Свети Оци једногласно строго тумаче да је Хљеб, Хлеб дух-душе, Евхаристија. Живи Хлеб који је сишао с неба. Земљин хлеб је постао небески. Господ је умножио материјални хлеб, тако да су сви јели и наситили се.

И опрости нам гријехе наше, јер и ми опраштамо свакоме дужнику својему. Опраштамо, али уз обећање да ћемо опростити свима. Сами себе проклињемо када молимо Оченаш са мржњом у срцу. Када је епископ или свештеник човек из ког кипти мржња на своју браћу, треба окренути прозбу и молити се овако: Помози нам Господе да опростимо својим дужницима онако како си Ти, Господе опростио нама грехове наше. Божије опраштање је великодушно и потпуно, без задршке. Бог нам је обећао живот, свемилостиво нам опростио све преступе, избрисао задужницу прибивши је на Крст. Несхватљиво је да се у нашој помесној Цркви епископ куне својим презвитерима, сав ван себе од мржње, да се неће смирити док их не лиши права на богослужења и не лиши њихове породице парчета хлеба. Жеља да се опрости већ је знак нашег оздрављења од тешког дух-душевног психијатријског обољења. Та света чежња да опростимо знак је да нисмо потпуни идолопоклоници, те и да будемо милостиви као и Отац (наш) што је милостив (Лк 6, 36). Та света чежња да опростимо је знак да нисмо више потпуне дух-душевне психопате (покварени значаји).

И не уведи нас у искушење; него нас избави од злога. Бог никог не искушава на зло. (Ниједан кад је кушан да не говори: Бог ме куша; јер Бог је непријемчив за кушање злом, и Он не искушава никога, (Јак 1, 13). То искушење је у томе да нас баци у сумњу у Божије очинство и доброту и тако нас одваја од њега или да нам Он досади. Падамо на том искушењу и када самовољно одбацујемо своје духовне оце, уместо да их љубимо и поздрављамо древним поздравом: Оче и учитељу, радуј се у Царству своме! У оба случаја искушења циља на велику есхатолошку напаст, peirasmom. На то се искушење односи Господња: Молите се да не паднете у искушење (Лк 22, 40). Бог је наш Отац и не уводи нас ни у какво искушење. Епископ који своје свештенике уводи у искушење есхатолошке напасти, peirasmom уствари је потпуно самог себе лишио благодати свештенства. Самог себе је проклео.

Господ Христос моли Оченаш и ми молимо са њим, односно са епископом. Господ је онај који се моли за нас, који моли у нама и који је умољен од нас: који моли за нас као наш свештеник, који моли у нама као наша Глава и који је умољен од нас као наш Бог (Свети Августин Хипонски, Enerr. in Ps 85, 1).

Авȁ - Оче! (Гал 4, 6). Дух је Свети онај који нас оспособљује да заједно говоримо (запојимо) Оче наш! Ми не знамо шта да молимо како треба, али сам Дух посредује за нас неизрецивим уздисајима (Рим 8, 36). Свети Амвросије је говорио: Без Духа Светога узалуд вапијем Ава! ко год да то вапије (Sermo 71, 18; PL 38, 46).