Јн 5, 17-30

Ово зачало светог Еванђеља је веома дубоко и доста тешко за тумачење. Поред тога оно сведочи да су ове речи све скупље, заоштрен је сукоб са садукејскофарисејском следбом и њиховим поглавницима, те је досегао врхунац када су Господа сладчајшег осудили на смрт. Јавни тужилац је поднео тужбу Синедриону, јер је дугогодишњем узетог болесника исцелио у суботу наредивши му да прохода и понесе свој брлог. Великовећници су падали у ритуални гнев цепајући хаљине своје, разгневљени што је Господ изјавио да је Он, истоветно као Отац, Господар, и од тог јеврејског кумира – суботе, и да више не важе њихова ускогруда и ситничава схватања о суботњем починку. Надаље Господа Саваота назива Оцем у пуном смислу те речи и тврди да може чинити исто што и Отац, те и јасно изједначује себе са Богом. Друго шта Господ није могао ни да не изјави, јер је Он зацело прави Бог. Овом беседом Господ хоће да објави и разјасни људима што би се рекло „ћирилицом“, „српски“, да га цео свет разуме. Свети ава Јустин тумачи ово место као Господње настојање да се представи, односно да се саопшти као Богочовек, па зато приказује и своју божанску и човечанску природу. Богочовек се представља као оваплоћени Бог. Међутим, Он вели да Син не може сам од себе ништа чинити. То значи да Син нема властите побуде, већ заједничке, Тројичне. Божија сва дејства и деловања према васелени су Тројична. Споља се сазиру у трима Божанским Ипостасима у смислу да Једна омогућује и наређује, а Друга извршава. Син је узео Тело, а Отац му је дао. Син је умро, а Отац га је васкресао. Стога се може рећи да је Отац васкресао (Дап 2, 32). Наравно, то заједничење Оца, Сина и Светога Духа, не сме се тумачити разумски, већ сазирати Духом. Из те вере да обожавамо Сина као и Оца, односно Духа, види се из свих литургијских доксологија.

Сви које је Господ Исус васкресао из мртвих све су бројнији. Не мисли се на свеопште васкресење из мртвих, већ на ово враћање у живот нас на Литургији. Господ јесте потпуни Господар над животом и смрћу. Господ Христос нас по вољи Очевој у Духу Светоме на свакој литургији враћа у благодатни живот. Његова је света воља да се сви људи спасу (1 Тим 2, 4).

Православна је истина вере да Бог никоме не ускраћује благодат покајања и спасења, ако чинимо све што је у нашој моћи. Благодат је она која и наше недостатке поправља, а има их.