Хришћанин, урањајући у Крштењу у воду иконично силази у гроб да би умро греху са Христом, е да би имао нови живот. Тако се с њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу (Рим 6, 4). У крштењу смо сједињени са смрћу и васкресењем Христовим, а причешћујући се узимамо стварног удела у Телу и Крви Христовој, тако смо вазнесени у заједништво са Њим, а и међусобно. У заједништву смо са живима и мртвима, односно, у заједништву смо са покојницима. Света је и спасоносно наше молитвено сећање на мртве да им се опросте греси (2 Мк 12, 46). Наша молитва за њих ће много помоћи покојнима, а и њихово молитвено посредовање за нас ће учинити делотворнијим. Да би се васкресло у Христу, треба умрети у Христу. Треба отићи из тијела, и настанити се код Господа (2 Кор 5, 8). Тај одлазак је смрт, дух-душа се дели од тела. Дух-душа ће се са својим телом сјединити у дан Општег васкресења. У телесном смислу смрт је природна, али у духовном смислу она је плата за гријех (Рим 6, 23). И за оне који умиру у благодати вере, она је учествовање у смрти Господњој, да би могли учествовати у Његовом васкресењу. Кончина живота нашег јесте смрт. Наш живот је одмерен временом. Смрт је у Христу преображена. Господ Исус је поднео смрт, упркос страху пред њом (Мк 14, 33-34; Јев 5, 7-8). Прихватио је као чин потпуне и слободне послушности Оцу, односно Његовој вољи. Том послушношћу, Господ Исус је променио проклетство смрти у благослов. Благодарећи Христу, хришћанска смрт има радостан смисао: Мени је живот Христос и смрт добитак (Фил 1, 21). Ако с Њим умријесмо, с Њим ћемо и живјети (2 Тим 2, 11). Сваки хришћанин је већ светотајински умро у свом крштењу, да би васкресао у нови живот. Ако умремо у благодати Христовој, наша телесна смрт нас само оваплоћује у Њему и у Његовом искупитељском чину. Свети Игнатије Антиохијски вели: Добро је за ме да умрем у Христу Исусу, више него да владам оним најудаљенијим крајевима земаљским. Њега налазим, који је за нас умро; њега хоћу, који је за нас васкресао. Моје се рођење приближава (...) Пустите ме да примим чисту светлост, када дођем тамо, бићу човек (Epistula ad Romanos, 6, 1-2). Бог у смрти човека зове да му се врати. Стога хришћанин жуди као апостол Павле: Имам жељу умријети и са Христом бити, што је много боље (Фил 1, 23). Сваки хришћанин може преобразити своју смрт у послушност и љубав према Оцу, по примеру Христовом. Благоверни поглед на смрт чудесно је добро изражен у литургијском богослужењу. Сви који су умрли, а нису примили крштење, крштени су својом смрћу за Христа. То крштење крвљу, као и сама жеља за крштењем (по светом Амвросију Миланском), доноси дар крштења. Катихумени, они који су умрли некрстивши, поверавају се милосрђу Божјем. Жарка жеља да се крсте, као и њихово покајање, отвара и њима спасење. Што се тиче деце православних родитеља, а која су умрла без крштења, Црква би требало да подели утеху родитељима у обреду дечијег опела. Бог је Онај који жели да се сви људи спасе за ту децу умрлу без крштења. Сучељавање са личним умирањем би морало да бива са радошћу и смиреношћу. Спремање за последњи прелаз циљу укључује најпре исповест и јелејоосвештање. Умирућима треба поклонити пажњу, али их и подупрти молитвом. Хришћанин који умире у Господу, зацело прелази у светлост светотајинства Христове смрти и васкресења. Он, уствари, одлази из тела и настањује се код Господа (2 Кор 5, 8). Дан смрти је за хришћане небески рођендан. Сама сахрана, погребење, укључује разне обреде који одговарају приликама, али и предању појединог краја. То важи и за литургијску боју прописаног орната. Са моштима покојника треба поступати са поштовањем и љубављу у вери и нади на васкресење. За нас су мошти умрлих хришћана свете, као и хришћански гроб, па им тако и приступамо. Хришћански је исплакати се над покојнима. Растанак није губитак вољене особе, а ни сахрана не би смела да буде учтиво бацање остатка, већ молитвени, литургијски, чин. Хришћани се целог живота спремају за властиту смрт, тако да нагла или изненадна смрт се не сматра хришћанском. Без надгробног крста се не би требало да се сахрањују хришћани. Венац од вештачког цвећа и затрпавањем природним цвећем је многобожачки обичај.