Мт 11, 2-15 Да ли познајете неког у нашем времену ко би јавно некој овенчаној глави славом царства, краљевства или епископства, пребацио јавну прељубу? – Познат нам је до данас само један и тај се налази у оковима у Махерунту и чека одрубљење главе. Гледали смо, додуше, из ћор-буџака наших тв екрана разне јавне блуднике, али ни једном није ни длака са главе или браде недостајала. Реаговали смо, хипокризијом, лицемерством. Јован Крститељ је био мужевно одлучан у препознавању и јавном разобличењу прељубе, али и у погледу препознавања Месије као Ослободитеља, није био сигуран. Уверивши се, да је Он са вилама у руци почистио своје гумно и спалио пропалу сламу, те и казнио све који Бога изневерише. Месија ће донети свима народима који сами себе изаберу у народ Божији толико жуђену слободу. И уздиће високо свој народ изнад сваког другог. Ослободитеља из Назарета скоро да не препознаје. Он је сушта доброта и љубав. Његове речи су благе и помирљиве. Оне никоме не прете. Брат је малих и напуштених, уморних и оптерећених. Одриче се сваке присиле и насиља. Осуђује насиље. Тешко да ће он задовољити политичко частољубље Јевреја. Јован је пророчки суздржан, па зато пита: да ли си ти Онај ког чекамо и који ће доћи? Овим питањем је Јован желео да ученике ослободи од мучне неизвесности, па их зато шаље Господу Исусу са питањем које је мучило његову душу: Јеси ли ти тај ког чекамо? Јованови ученици су се код Господа Исуса наслађивали, по јеврејском обичају, три дана гостопримства. Молили су са Њим, сазрцавали и слушали Његове беседе. Били су сведоци многих чудеса која је чинио. Осетили су неодољиву чежњу којом је све привлачио к Себи. Они су већ постали Господњи и донели су Јовану извештај-поруку: Слијепи прогледају и хроми ходе, губави се чисте и глухи чују. Мртви устају и сиромашнима се проповиједа јеванђеље (Мт 11, 5). У Господу Исусу се обистињује реч пророка Исаије, који га је пре 800 година благовестио и тако упечатљиво наговестио (Ис 35). Распршене су све сумње. Приспела су месијанска времена. Бог је одржао дато обећање Оцима. Ето, ја шаљем анђела свога пред лицем твојим, који ће приправити пут твој пред тобом. Заиста вам кажем: Међу рођенима од жена није се појавио већи од Јована Крститеља (11, 10-11). Нама, у овом времену у ком живимо намеће се болно питање нашег животног тренутка у данашњој послеброзовској живој Цркви, критичког односа према недостацима и изопачењима, па и расколима. Чини ми се да је менталитет СПЦ промењенио. Два, а ко не и три, раскола, удаљавање са Катедре/браће епископа Георгија и Константина, пензионисање епископа Качавенде, суспензија епископа Пурића, изопштење и анатема епископа Артемија, и упорно његово одбијање да призна своје пропусте и историјске погрешке. Да ли савремена црква све чини да свима даје прилику да се спасу? Да ли им довољно помаже да верујући народ живи богатим благодатним животом? Колико има топлине на светим литургијама у београдским црквама? А колико формализма? Каква ли духовна пустопашица влада у унутрашњости? Црквена дисциплина се променила и ублажила. Да ли смо је оковали традицијом и уобичајеним навикама, па тако окаменили. Да ли је она живи организам у ком има достојног места за све или је то радна организација са радним временом? Да ли се савремена СПЦ приближава народу свих сталежа, е да би указивала на пут спасења. Да ли је видљива и појава вињаге, лоше Цркве, која је подељена на касте, у којој влада трговина, симонија и поповштина (клерикализам), те уместо служења Богу и народу владање својим спахилуцима? Да ли је савременој Цркви страно свако изопачење? Има ли лажне браће међу нама? Има ли оних који су се „служећи“ Цркви постали богаташи? Све Јованове сумње је распршио Богочовек Христос, који је Црква. Цркву и данас надахњује Дух Свети као што ју је надахњивао кроз целу прошлост. Њу ни паклена врата неће надвладати. Црква је и данас видљиви светионик који у сву таму света улази и распршује је, те просијава као дивну и утешну Светлост. Црква је и данас лука спасења и сигурна тврђава истине. Она је и данас Мајка која унедрује сву своју децу. Црква жели да сваког свог члана сачува од Злога и да га часно обогати Царством небеским. Ми православни морамо, Бога ради, имати неограничено поверење у Цркву којој припадамо. Чисте савести и мирног срца можемо одговорити свима који сумњиче и пуни су предрасуда према Цркви управо онако како је Господ Исус одговорио Јовановим ученицима: Дођите и видите: слепи прогледавају, хроми ходе, губави се чисте, мртви васкресавају, сиромашнима се проповеда Еванђеље. И благо ономе ко се не саблазни нада мном. Ето, то је Православна српске Црква! Дух-душевна слепоћа је гора од телесне. Има много људи који су потпуно слепи за Бога, а покадшто верују да „има нешто“. Црква је она која превасходно враћа духовни вид. У том добром виду је и смисао проповедања. Господ Христос је вечно присутан у Цркви. Она отвара очи дух-душе да видимо. Црква нам отвара очи за Бога и за спасење, зато је добро проповедање најважнији услов спасења доброг свештеника. Ако проповеда неуко, фразерски, боље да не проповеда. Ако проповеда из отрцалих бележака из богословије и високе богословије, боље је да не проповеда. Јер, такав се држи шаблона, а не личног доживљаја вере. Ако његова проповед није преврат, субверзија, није добра проповед. О томе сведоче чланови наше Цркве који су годинама били духовно глуви и слепи за тих зов Благодати. Одједном се управо они одазивају Благодати. Покајање није дело људско, већ Божије. Оно је у стању из дубине срца променути човека. Препородити га. Веће је чудо васкресавање у вери окамењених безбожника којима смо сведоци, од чуда у којима је Господ из гроба васкресавао своје савременике. Та чуда остају углавном невидљива, али су упркос томе опитна стварност. То васкресење се непрестано догађа у нашој Цркви у свим дух-душама, које позване благодаћу устају из гробова. Идите у Црногорску Митрополију, па се уверите у њену благодатност! То је права Црква. Наша Црква би се могла и данас више обраћати сиромашнима, него богатима. Сиромашни су прерушени Христоси у благодати. Црква треба да им служи. Они на рубу, на ивици, морају бити збринути од Цркве. Ми још немамо своју Мајку Терезу из Калкуте и Дон Хелдера Камару као што имају браћа римокатолици. Немамо чак ни помоћ свештеницима чије су пензије мале, или никакве. Немамо ни помоћ онима који су лишени хлеба и соли, а служе и проповедају. Нисмо ми дошли у цркву због самољубивог појања прослављених појаца и појкиња, те и сјаја црквеног церемонијала, златнотканих одежда и претерано, кичерски, украшених капа епископа, већ смо у цркви да бисмо сусрели Господа Исуса Христа који са нама приноси спасоносну Жртву Тела и Крви Његове за спасење света. Наше апостолско послање је веома озбиљно. Саодговорни смо за спасење свих, као и за поправљање и освештање свих чланова Цркве. Све док се не оствари Царство Божије на земљи.