Од времена Адријановог, стари Сион, Давидов град, лежи изван јужног зида. У хришћанско доба, овде се развила прва хришћанска општина, са Св. Јаковом братом Господњим као првим Епископом на челу. Свети пророк Исаија Јерусалим назива "светим градом" (глава 52) - тако се и данас назива. Буквални превод јеврејске речи "хак-кодеш" јесте "град светиње"; можда због тога што је у Јерусалиму био Храм, светилиште, где се Бог састајао са својим народом. Отуда је и реч "кодеш" почела да означава "светилиште", а и "светињу". Онда је сасвим природно што овај земаљски град, иако далеко од савршеног, Апостоли Петар и Јован упоређују са "Горњим Јерусалимом" (Гал 4,26), као местом обитавања истинске светиње "Новим Јерусалимом" (Отк 21,2 "Светим градом"). Саме по себи, речи Сион и Јерусалим често се употребљавају као природна метонимија за један народ (па и када је он далеко у ропству), за целог Јуду и целог Израиља, или за сав народ Божији, народ обећања (Јев 6,17). Јерусалим има значајну и незамењиву богословску улогу у оба завета. Преовлађују два мотива: Јерусалим је у исто време место јеврејског неверства и непослушности, а и место Божијег избора и присуства, савршенства и славе. Историјски ход посведочио је наведено, јер је прво изазвало божанску срџбу и казну, а славослов града пројавиће се у будућности (Ис 1,21; 29,1-4; Мт 23,37; Пс 78,68; Ис 35,11-17). Контраст стварног и идеалног природно је створио појам ο небеском Јерусалиму (Гал 4,25; Јев 12,12; Отк 21).