(Мт 10, 10)

Познајем свештеника који је на бироу рада. После вишегодишњег служења Богу и олтару, надлежна комисија у тој Епархији скинула га је са платног списка и упутила на биро рада за незапошљене. Свештеник има троје деце са својом попадијом, па је терет издржавања породице пао на њега. Након отказа, запослио се као таксиста. Епископ се лицемерно правдао да је он немоћан пред одлуком те Комисије. Нечувено изневеравање светог писма и светих Отаца. Са свештеницима из монашког реда та Комисија чак неће ни да разговара. Одбија све њихове молбе и жалбе. Свештеномонахе „пензионише“, односно лишава хлеба, хране да преживе. Касније су се ти црквени чиновници сетили да свештеномонасима дозволе да служе, али „без надокнаде“. Значи без права да преживе од свог служења Богу и народу.

„Епископ“, „свештеник“, „ђакон“, „хипођакон“ и „појац“ нису професије, занати, стручни позиви, већ су јавна исповедања и проповедања вере, јавна служења Богу и народу, односно служења олтару. Како је могућно то незаједништво и себичност Цркве када је реч о клирицима који су лишени права да служе и да се од тог свог мисионарског дела издржавају, те и да издржавају своје породице. То одвајање и прављење разлике у међусобних односа у Цркви и давање мањих права онима који служе, али без права на храну и со, јесте дискриминација, хула на Духа Светога и социјалноправно прогоњење. Црквена институција у корист изопачења Поповштине, уствари масовно ликвидира елиту – монаштво. Поповштина је латентна паганштина.

Предочавам пример такозване Кампсаде на Топчидерском гробљу. Сви њени чланови су листом избеглице из својих парохија, осим убогог свештеномонаха. Он је прогнаник, а ови остали су избеглице. Ти наши-ненаши шефови су нас потпуно супротно Уставу Свете Српске Православне Цркве натерали у то сигурно склониште, у азил за жедне Бога, а реченог свештеномонаха су „пензионисали“ да би га се отарасили, а уствари су свом брату (па ма он био тринаести испрдак) ускратили хлеб и со, па и кров над главом, да преживи. Тај прекрасни Јосиф се у то време опорављао од две хируршке операције. Поповштину то уопште није ни најмање гануло. Од њихове братске „љубави“ људи цркавају. У београдско избеглиштво и прогонство воде своју браћу скривени пагани илити лажна браћа светог апостола Павла.

Драги верујући народе, ништа није Господ Христос заборавио да нам каже. Промислио је све и све нам је рекао како лично, тако и преко светих устију својих ученика. Није Богочовек заборавио да је овоземаљска Црква скуп људи. Није нас Господ препустио анђелима да нас хране и поје. Није нам Господ бацио ману с неба у пустињи да бисмо преживели. Никоме у Цркви и ван ње гавран не доноси хлеб у кљуну као светом Илији у пустињи ( 3 Цар 17, 4.6). Да ли анђео Господњи доноси ручак у подне бар папама и патријарсима? Да ли анђео храни Поповштину? Додуше, свети пророк Авакум у јами са лавовима у Вавилону, доносио је ручак пророку Данилу (Дан 14, 32-38). Да ли иком из свештеничког, монашког и витешког реда наше свете Цркве, после јутрења падају златници са неба или барем сваког првог у месецу по две до дванаест хиљада €, по чину и достојанству.

Господ Исус Христос је све своје велике и мале апостоле (=епиксопе, свештенике и ђаконе) опуномоћио да узму колико им Он да, уз социјално и здравствено осигурање, разуме се! Велики Инквизитор, међутим, супротно Господу извршио је „негативну селекцију“ у Цркви, модернизовао симонију, одобрио клерикализам и благословио непотизам. Свештеници планирају годишњи или месечни буџет, предрачун прихода и расхода. Господ Христос, за разлику од Великог Инквизитора, своју Цркву је поверио на старање, скрб, народу који ће у Њега веровати. Народ је дужан да храни и одева, те и да се стара и за све друге потребе свештеникâ. То савремени верник не зна или неће да зна. Тај верник чак мисли да свештеник као високи државни чиновник има добру плату. Браћо и сестре, Господ није поверио своју Цркву ни бирократско-технолошкој држави, а ни Великом Инквизитору. Он је своју Цркву поверио и препоручио искључивој племенитој дарежљивој љубави њене деце. Деца Божија, чланови Цркве радо дају све што је потребно за службу Божију, за цркве и олтаре, за издржавање свештенства, ђаконства, хипођаконства и појаца, за црквени и манастирски апостолат, за проповед Еванђеља, за њену саморићанску мисију, те и мисију милосрдне љубави према сиромашнима и болеснима итд. Деца Божија одвајају од својих примања и дарују Божијој Провидности.

Сам Господ, шаљући свете апостоле (Мт 10, 5. – 42; Мк 6, 7-13; Лк 9, 1-6), дванаесторицу па и седамдесет и двојицу, обећао им је своје старање о њима, те да се не брину од чега ће живети ако буду на путу евангелизације народа. Брига о свом издржавању није посао пастира и проповедника, већ је њихово да сведоче Божије истине и благовештење Царства Божијег. Не носите злата ни сребра, ни бакра у појасима својим, ни торбе на пут, ни двије хаљине, ни обуће, ни штапа; јер је посланик достојан хране своје (Мт 10, 9-10; Мк 6, 8.9; Лк 9, 3). Ово значи да ће свештенство народ хранити и збрињавати у сваком погледу. А народ ће они напасати, доносити им Бога, Божију благовест и изнад свега благодат и благослов Божији. Гдје уђете у дом, ондје останите док не изиђете оданде (Мк 6, 10). И у коју кућу уђете ондје остајете и оданде полазите (Лк 9, 4). Једите и пијте што у њих има, јер је посленик достојан плате своје (Лк 10, 7). Дакле, једите што изнесу пред вас (Лк 10, 8). Народ Божији, верници, духовни синови и кћери по еванђелској одредби, морају хранити своје свештенство и издржавати Цркву. Свештенство је као имеле на храстовима – на народу. Имела је у хришћанској симболици знак бесмртности и обожења, али и дух-душевно-телесног препорођења. Она симболизује прелаз из овог у онај виши, божански свет. Безбожници би рекли да је она паразит, док је она уствари храстова вода. Народ верује да имела све болести исцељује. Храст симболизује Мудрост Божију, Христа, а свештенство има моћ исцељења. Имеле преносе птици, што јача њихов симболизам обожења, односно освештења. Значи, свештеник и народ не чине живот на рачун један другога, већ заједничко живљење. Народ храни свештеника, а свештеник продуховљује народ. Прави свештеник се ни по чему не одваја од господе хришћанске. Није пробирач, нити избирљивац. Задовољан је оним што му Бог пошаље, односно што народ изнесе пред њега. Не сме да се пуно вајка и кука: „Немам, убоги сам сиромах! Гладујем, деца су ми свега жељна. Дајте, навалите народе на давање свом папи!“ Ружно је да изискује да му дају, а још је ружније и грешније да одређује, односно утврђује цену за обављене обреде. А још мање сме да тргује даровима и светињама Божијим у тежњи за зарадом, добитком. Да продаје светиње, благословине, па и саме свете тајне. Да народ уцењује. Изричито им Господ то забрањује. Бог је истерао трговце из храма и гнуша се трговине. Он није трговац, већ Бог Цар. Његова благодат је бесцен благо као и Његово искупљење. Благодат Бог даје бесплатно апостолима, односно, њиховим наследницима свештеницима, с тога и они морају бадава делити. Господ Христос је утврдио то стално правило као начело у Цркви, у Царству Божијем (Мт 10, 8).

Предраги! У духу је Цркве да се не делимо на нас свештенике (клир) и на вас (народ), већ да будемо једно. Свети апостол Петар у Делима апостолским истиче да се дарови Божији не смеју продавати нити куповати, те да је погубно светогрђе зарађивати и богатити се на речи Божијој и на служењу олтару. Петар гневно довикује врачару Симону у Самарији, који му је понудио новац, да би и он одбио власт предавања Духа Светога. Новци твоји с тобом да буду на погибао, што си помислио да се дар Божији може добити за новац (Дап 8, 20). Неоповргљиво и у програму свештеничког деловања и рада је и да народ, духовна деца, издржавају оне који им проповедају реч Божију и деле божанске дарове искупљења. Не знате ли да они који врше свету службу од светиње се хране, и који жртвенику служе са жртвеником дјеле (1 Кор 9, 13). Ако ми вама посијасмо оно што је духовно, зар је много ако ми од вас пожњемо оно што је тјелесно? (1 Кор 9, 11). Ко икад војује о своме трошку? (1 Кор 9, 7). Тако и Господ заповједи да они који јеванђеље проповиједају од јеванђеља живе (1 Кор 9, 14). Али да се од проповедања Еванђеља не богате!

Од како смо искидали везу са краљевствима и царствима српским, те и потрли своју монархију, и пошто се изгубио задужбинарски дух у нашем народу, ове Господње опомене су веома савремене и чињеничке. Наше племство се надметало у изградњи цркава и манастира. Били су велики покровитељи и градитељи наших манастира и парохија. Прошла су времена када су свештеници и свештеномонаси добијали плату од државе. Благодаримо Богу да су та времена прошла. Жалимо само што су епископи остали на платном списку државе. Сав клир је једино слободан ако није у конкубинату са државом. Блаженији, светији, а и мирнији је клир ако га издржава искључиво народ Божји. Камо среће да поново буде устројство у Цркви као што је било у прошлости; један епископ, један град. Да са својим епископом, свештенством и ђаконством, те и са верним народом живимо присно, те да од Божијег провиђења живимо. Да епископи не буду обласни кнежеви и богаташи које ваља опорезовати на завет сиромаштва. Од народне милостиње да живи Црква и да не прима прилоге од покварених и злочиначких богаташа. Отето и проклето да не прима. Од милстиње коју даје народ, од дарова и поклона искључиво оних правих верника који добровољно дају да живи Црква и свештенство. Да ни један свештеник не отима, узима на превару, да не утерује дар, већ да сви прилози и доброчинства буду од литургијских благодјејанија којима верујући народ награђује новчано на самој литургији своје свештенике за молитве , благословене и друге побожне намере. Искључиво да верници граде цркве и манастире, а не богаташи исквареног карактера. Искључиво верници да установљавају православне болнице, православне школе и свеучилишта, те и друге свенародне установе. Народ Божији да даје школарину, лекарину за тешке болеснике и другу добротворну делатност Цркве. Народ Божији да материјално подржава православна посланства и изасланства, мушке и женске манастире, а не нагло обогаћени покварењаци и пробисвети.

Савремени верници тешко поимају ово да свештеник мора од нечега да живи. Што су верници имућнији, то су шкртији. Знајте да је шкртост велики грех као блуд. Није то ваше давање свештенику насиље над вама. Није изнуда, није кулук, већ је часна и света дужност љубави према Богу и Цркви. Заповест је Господња. То је унутрашњи ред нашег заједништва и заједничења у заједничкој нам кући Божијој. Дај Боже да се Црква наших дана враћа ранохришћанским, апостолским, одушевљеницима. Дај Боже да Црква опет постане Црква удовичине лепте (Мк 12, 41; Лк 21, 1-4). Да постане црква скупљања прилога, сабирања народних милодара, црквеног таса, који дарују сиромаси. Да се опире и да се ослобађа од свега што је подсећа на порез, разрез, таксе и на владавину новца и богатства. Да не бива настраност: црква сиромашна, а свештеник богаташ, већ да бива: Црква богата, свештенство скромно сиромашно. Данашњи свештеници уопште не знају шта је то бир – црквени порез у натури.

Новац да служи Богу и верујућем народу. Православни да се не радују злату и сребру, него свом спасењу, добробити наших дух-душа и тела, те и слави Господа нашега Исуса Христа. Радосно и несебично делимо то што нам је Бог дао. То подељено ће нам једино преостати као залог вечног спасења.

Останите у мени, и ја ћу у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не остане на чокоту, тако ни ви ако у мени не останете (Јн 15, 4). Ево винова лоза је знак односа између Бога и људи. Виноград постаје икона између Бога и људи. Виноград постаје икона заштићеног места где лозе – Божија деца – слободно расту где их Виноградар – Бог, прати својим нежним очинско-материнским старањем. Винова лоза је иконичан израз Цркве, а имела свештенство. Грожђе је знак обиља, пуноте, мира и напретка: Обећане земље, Раја Божијег.