Лк 8, 49-56

Дјевојко, устани (Лк 8, 54)! Талита куми, што значи: Дјевојчице, теби говорим, устани (Мк 5, 41)! Призор пун поезије за неког од наших српских католичких дубровачких песника. Идила иконичка.

Право девичанство (невиност) необјављено је и неоткривено како у девојци, тако и у јуноши. Тмина је девојка, а дан је и свитање жена и муж. У Књизи постања пише: тако буде вече, па јутро. Буде се девојка, па жена. Буде се дечак, па муж. Објављено значи дан, будно, пробуђено стање. Необјављено значи ноћ, стање сна. Од жене и мушкарца се рађа нови невидљиви до тада живот. Песнички, у Духу Светог писма речено: Птица Голубица раскрилила се над иксонском водом рођења која је безоблична. Та девојачка вода постаје плодна и родна, испуниће се животом благодарећи Духу Светоме ког симболизује Голубица, Мудрост Божија која се над оно двоје, девојци и јуноши, раскрилила.

Дух-душа девствена је, целомудрена само ако је празна. Као невина, чиста, спремна је да прими семе новог живота. Девственост је стање као дух-душа ослобођена туђих отисака, слика, упечатака и прилика, осетљива као што је била пре рођења. Нека човек и човечица у себе приме Бога. Бог у њима, то је Благо, јер су у тој примљивости обоје целомудрени, чисти. Чист је и дар плодности њихове. За тај дар рађања ваља им вечно бити захвалнима.

Девојка као што видите изнад живота – вечна радост, али, у нашој кужној стварности, и трагика. Некада је била чиста – часна, а сада се јавља и као нечасна. Бивала је песма и лепота живота, а сада све чешће бива нискост падалица. Благослов је, а понекад и проклетство. Ипак и данас има оних натприродно племенитих, нетакнутих, скромних, послушних и чедних, чистих. И сада има девојака природно бољих од јуноша. Природно су уздржљивије, смиреније и добростивије. Податније су од момака. А и побожније, што им је и најдрагоценији мираз.

Савремена назовидевојка, лажна девојка, носи слободно са охолошћу своје велике слабости и мане као да су свеврлине. Све је чвршћа, грубља, мишићавија, безосећајнија и срца каменога. Мушкобањаста. Туче се са лажним девојкама, а и туче и телесно слабије младиће. Мисли главом, а не срцем. Њен пратилац, младић, односно супруг стални јој лични скутоноша, па и лакеј, штипаљка за подизање чакшира. Дивља је и анђео зла и таме. Насилница, грубијанка, пијаница, наркоманка до разблудности. А лепа телом, красотица! Покадшто и школована, али расцепљена дух-душом, схизоидна, одељена од свих и непримљива за љубав.

У прошлости смо је носили као благо у земљаним судовима (2 Кор 4, 7). Љупкија и укуснија, те и слађа. Деликатнија. Бивала је носитељка високе цене девојаштва. Чистотом и невиношћу спремала се за материнство. Светошћу се спремала за мисију материнства. За материнско жртвовање и изгарање без остатка. Послушна, а не размажена, самовољна и пустопашна. Трезвеноумна, а не луксузна помодарка.

У прошлости, младићи су на девојку гледали као на сестру, у првом реду као витезови, покровитељи, будући мужеви и очеви. Предбрачна љубав међу двоје младих била је првобитно духовна, па тек у браку и телесна. Била је морална, а не материјална. Младић се учио и вежбао, духовно и телесно, да постане идеалан муж када се ожени.

Наша света вера је и од младића и од девојака тражила искрену, живу, здраву и дубоку побожност. У побожности је гледана њихова највећа врлина и моћ. Младост, младићка и девојачка, да пуни цркве и да најблаговерније стоји пред Богом. Младићи десно, а девојке лево. Дај узми веру, те узвиси Име Христово!

Модерни тип девојке тек је по имену и крштењу (од 100£) православна, а иначе је далеко од светог Православља. Она се одала блудничењу и псеудорелигији јоги. Сетимо се, за православне девојке нема такозване „слободне љубави“. Нема „шеме“, ноћног вуцарања са младићима, мешовитих плажа, голе моде, плесног дивљања, нема ничег ласцивног, па нема ни „забављања“, те ни туристике без надзора. А ни „еманципације“! Благоверној девојци место је у породици, уз мајку, оца, браћу и сестре. Невиност је услов ступања у брак и за младиће и за девојке. Црква, изузетно онима који су се покајали дарује твз. „награду невиности“. Родитељи, браћа и сестре, морају их чувати. Њено васпитање негује идеал Богољубља и жртве – материнства, племенитости, човекољубља, суздржљивости, поста, молитве и милосрђа. Њена стремљења морају бити према моралној доброти, висини и дубини. Сви њени погледи морају бити насмејани, али веома озбиљни. Њен морални ред увек мора бити под контролом дух-душе и савести, те и анђела чувара. Побожност јој мора бити нова нарав, а суздржаност у свему крајње неопходно. Господ Христос да јој буде надахнуће, Свесвета Богородица узор, а анђели и арханђели пријатељи и путеводитељи. Забава, „кафићи“, „журке“, па и позориште, циркус, спортски догађаји и провод морају јој бити после цркве.

Данас се питање девојке не завршава удајом. Данашње девојке нити се удају, нити иду у манастир. Рат је проредио младиће, а и немаштина, недостатак запошљења, онеспособљује младиће за брак. Младићи се не жене, а девојке се не удају. Нема места ни у манастирима. Саможивост и стицање земаљског блага преплавило је и наше цркве и наше мушке и женске манастире. Игумани и епископи живе са послугом, „секретарима“ или са „љубимцима“. У женским манастирима права тиранија оштроконђи, успијуша и лажно чедних монахиња, које се међусобно мрзе, бију, оговарају и у другом смислу живе неприлично и грешно. Девојчице и дечаци од 12 година ступају у блудне односе са дозволом својих родитеља. Ако девојка или младић не желе да духовно пропадну, морају бити редовно у цркви, те и бивати под духовним надзором. Најпре морају остварити смисао свог живота у тврдој вери. Многи се данас супружници разводе. Срећан и благословен брак у љубави реткост је данас. Несрећне и немирне дух-душе, запљуснуте многим гресима, не могу бити блажене. Блаженство је частан и свети живот. Блаженство је да се супружници заједно подвизавају за заједничку вечност. За небо.

Девственост, монаштво је боље од лошег брака, дочим је добар брак бољи од најсветијег монаха. Девственице и девственици, ако неће да духовно пропадну, морају бити јаки да носе свој начин живота (завете), односно, морају бити велики дух-душом и под сталним надзором правог духовника, а не самопроглашених за духовнике, „ислужених попова“.

Блаженство је морално чист и богословски садржајан дух-душевни живот. Блаженство девствених је у свести да су крочили у небо отворено. У хришћанству је девственост велико и плодотворно, рађа апостоле и апостолкиње. Све похвале целомудрености (1 Кор 7, 1-40), јер је оно племство духовне слободе, царско свештенство. У раној Цркви девственост је сматрана као виши дар, те и пут освештања, савршенства и обожења. Сви целомудрени су бољи део изабрали (1 Кор 7, 38.40). Девственицима и девственицама указивала се особита част, било да су живели по пустињама или у градовима. Рано монаштво је било развијено како на Истоку, тако и на Западу; како у манастирима, тако и по кућама. Тек су неуки попови и епископи измислили да је монасима место искључиво далеко од очију, па и од срца. О томе сведочи свети Амвросије и други ауторитети Цркве. Монахујући су се на сваком месту почаствовали. Њима су се хришћани препоручавали за молитву, уздајући се да ће они умолити Господа, јер се кроз монаштво јавља благоуханије Христово (2 Кор 2, 15). Монахујући ће примити девичанског Јагањца Божијег на небу (Отк 14, 4). Они су духовна свита и елита небеска, духовни мужеви и кћери Неба и Свесвете Богородице.