Мк 2,1-12 и Јн 10, 9-16.

Бог је пастир и старог и новог Израиља (Пс 23; Ис 40, 11; Јер 31). Он предводи, бди и чува своје стадо: Судије су били пастири народа, а Бог их је уздигао у част надзорника, поглавара (Сам 11, 7-8; 24,27). Пастир је миропомазаник, краљ или цар. У Новом завету он је изабран од Бога. Неверни и безбожни цар расипа и потире народ: Сав народ је „по горама као стадо без пастира“ (Цар 1,22;17). Цар није пастир божанског права у његовој суштини. Из Светог писма се види честа владарска издаја народа (Јер 1,6; Ез 34), те најављује верне пастире који ће правилно, одано управљати и који неће бити најамници. У псалмима је најављен долазак Новог пастира који ће бити у срцу Божијем народу. Господ Христос ће на зелену пашу све народе извести и предводиће их гвозденим жезлом. Биће и добри пастир и праведни судија (Отк 2, 27; 12,5; 19,15; Јев 13,20, 1Пт 5,4). Упоређује се са сунцем које је увек у пролазу. Он је хранитељ који зна где је добра паша. Разликује сигурност и блејање залуталих оваца, те и приближавање вукова. Он је крајеугаони камен свете Цркве. Не оставља као најамник своје стадо ни у време великих опасности, већ је „пастир добри... (који) живот свој полаже за овце“ (Јн 10, 11). Не оставља овце своје без хране и напоја. Добри пастир је пун љубави према људима до те мере да посведочује да му нико не одузима живот, него га је сам од себе положио. У Њему имамо доброг Пастира који ће нас њивити и осигурати нам истински вечни живот. „Видите колику нам је љубав дао Отац, да се дјеца Божија називамо и будемо“ (1 Јн 3, 1). Бог Отац нам је даривао ту неизмерну љубав у Богу Сину и својим Крстом нас ослободио од греха и да нам нови живот, ново бивствовање да јесмо и да будемо, те и да живимо као деца Божија. Искупитељска крсна жртва Христова сваког човека позива као заједничара Божије обитељи, Божијег стада, које јесте Црква, а којој је Господ Христос „крајеугаони камен“. „Он је камен који ви зидари одбацисте, а који постаде глава од угла и нема ни у једном другом спасења“ (Дап 4, 11). Синагога је одбацила Господа Христа, Богочовека, али је у светотајинству своје смрти и васкрсења је постао крајеугаони камен темељац новог организма – Цркве.

Господ, добри Пастир и Господ Христос крајеугаони камен симболизују истоветну стварност. Он је сигурни над спасења, јер у другом нема спасења, нити има другог под небом имена даног људима у ком би се могли спасити (Дап 4, 12). Зато је једина наша спасоносна потреба припадање Цркви Христовој и Његовом словенском стаду. Зацело, има много оних оваца које су далеко, а које треба да доведе у Тор свој (Јн 10, 16). Господ даље вели: „познајем своје (овце), и моје мене познају“ (Јн 10, 14), односно Он је у свези љубави и братског пријатељства са њима (Мт 1, 40 – 45). Метиљ, односно губа греха које спомиње овај други одломак светог Еванђеља, има неколико милиона оних који су се заразили. Господ се смиловао на тог кужног паћеника и очистио га, па му је забранио да говори другима о чуду свог исцељења. Зашто? Није до нас да разглашавамо и оправдавамо Господа, односно отклонимо сваку сумњу и оптужбу оних који сумњају. Није потребно да му прибављамо славу коју он не жели. Ревност у ласкању нас претвара у улизице. Улизиштво се веома исплати, допада се и користи чак и у Цркви. Улизиштвом се напредује у служби, а не благодарећи истинским способностима. Видећемо у Цркви како виши „чинови“ индукују, уводе у више положаје ниже, малим, грешним љубазностима, па и симонијом. Клерикалиста је увек ласкавац, подилази и голица самољубље претпостављеног, а недостојни претпоставњени одушевљено подстиче на идолатрију ласкавца, те га и награђује и унапређује у служби. Он је најпре чанколизац. Ако истински верујемо у светост Цркве, онда би прави православни духови морали јасно видети велику корупцију.