Мт 5, 20-26

Питање личне одговорности за богоповерени нам живот, често се нарочито код људи са истока, али и код обичајних хришћана, своди на распрострањено веровање у добар или зао удес, у судбину. Нарочито је та слепа вера у коб веома распрострањена по нашим крајевима и местима насељеним нашим муслиманима, па и Шиптарима. Њихово је кривоверје да се греси предака оддогађају и одражавају као проклетство на потомцима. Међутим, што се тиче православних и римокатолика, одговорност за грехове предака не наслеђује се на подручју савести и моралног реда. Најчешће се ради о ономе што Хиландарски медицински кодекс назива миазмима коју у наследницима оних предака који су боловали од сифилиса или туберкулозе. Чак се и пророци опиру вери у судбину, па на пример пророк Езекил истиче да покајана прошлост отвара покајнику двери Раја, под условом да кајући се грешници прихвате неизмерно милосрђе Божије. Велики и јавни грешници управо неће, искључују и одбијају милост, благодат Божију, која ослобађа и брише грехове и мијазме грехова.

Браћо и сестре, хвала Богу што се Царство Божије не задобија на аналитичкој или електронској ваги Божије правде! Када би та вага и постојала, нико се не би спасио. Већ пророци веле, а свето Еванђеље потврђује, да ће се безбожницима (= грешницима) сва недела опростити и заборавити, ако се кају и окане грешења. Нестаће као ужарене искрице у мору, као што пише свети Јован Златоусти. Велика нам је то прилика и могућност да се сваког трена можемо покајати и поправити, а потом на путу светости и истрајати. Бог све чини за нас само да бисмо се спасили.

Велика је утеха за нас да се Бог неће спомињати наших покајаних грехова, јер иначе би Рај био скоро празан. На твз. митарствима, на привременом суду Божијем, ко ће опстати? Вапијући из дубине своје грешне дух-душе пуни смо радосне наде, поуздања на милосрђе Божије, те смо сигурни у свепраштајућу милост и богато искупљење Христово. У помрачини грехова својих, чекамо смиловање Христово. Сваки од нас који стражи нека зна да ноћ овога живота одмиче и да се приближава први освит, а за њим и свитање зора. Божија свемогућност и свемоћ управо је у изливању свепраштања, и то без задршке. Бог се покајаних грехова неће сећати. Он је увек и стално спреман за измирење са нама, док се ми стешњавамо и нећемо да се отворимо за кајање и за дела задовољштине за покајање грехова. Ево, не желимо да се измиримо са сваким својим ближњим који се огрешио о нас! А осуђивање, клеветање, вређање и блаћење свога брата јесте врста убиства, а понекада и Христоубиства. На пример, поповштина мрзи на монахе, јер мрзи на Христа. У старом савезу нису сва вређања једнако тешки злочини. За ругање брату суди Велико веће (Синедрион). Па тако за вређање брата може се заслужити паклени огањ. Осуђује се љутња на браћу и сестре у свим видовима. Осуђује се надевање погрдних имена и надимака, те и називање побожних безбожницима. У Библији „безбожан“ значи сумашедши, сумасишавши. Од оних који међу нама не могу да се измире са братом, Бог не прима молитве. Права побожност изражава се у узајамном давању и примању братског, односно сестринског, целива. Узајамно целивање и јесу наши нормални односи. Не можемо једни другима ускраћивати поздрављање, братско (сестринско) целивање и разговор, јер и наша добра дела, не само да неће бити примљена, већ ће бити одбачена. Зато би ваљало да у свету литургију вратимо братски, односно, сестрински целив помирења. На литургији чак и не погледамо ни прве поред себе, већ јуримо у своје себичњачке јазбине, увек пропуштајући агапе.

Целисходност и нужност измирења на нашем животном путу од пресудног је значења за спасење. Ако се не измиримо тешко ћемо одговарати Вечном Судији нарочито ми помазани свештенством. Боље је да не одговарамо, већ да останемо на путу измирења озбиљно узимајући властиту бесмртност и вечност.