*30.август 1931 - 16.новембар 2014.
архижрец српског театра Далеке 1976. године покојни Ћирилов ме је као тада младог писца веома понизио, покушао да злоупотреби и веома ме је саблазнуо. Будући да сам одбио да под његовим поквареним условима буде објављен и изведен један мој књижевни покушај, доживео сам од њега и његове разбојничке дружине, чистку, како у Атељеу 212 , тако и у Југословенском драмском. У том његовом злочину према младом писцу имао је сараднике у једној познатој културној намицаљки, те и у нашем једином приватном издавачу из доба самоуправљања, господину Машићу. Наравно овај покушај узнемиравања сам не само опростио већ и заборавио, чак сам и захвалан, како покојном Ћирилову тако и намицаљки, те и приватном издавачу а и самом себи што нисам прихватио њихове услове сарадње. И више од тога, веома сам захвалан тим културним разбојницима, не само као људима лоших намера, нарави и дела, јер су ми се представили као шићарџије и заводници на странпутицу.

Јован је био независтан, заштићен, па и креативан, али увек у прожимању са својом диаболичношћу која се зове интуиција. Филозофом га је учинила животињски развијена инстинктивност, а не озбиљне студије филозофије, које су у то време социјалистичке изградње биле потпуно марксистичке. Он је као млади комуниста лако остваривао све своје снове.

Све му је било приступачно и могуће. Можда је управо због тог припадања безнађу у филозофији био целог живота сив и мрзовољан, набусит, веома често лоше расположен и баш несрећан човек. Никада га није крилио благослов Божији, а покадшто је чак био трагичан. Наравно, као и сви такозвани социолози културе без култа (свештенопоштовања), не само да је често губио смисао за етичку одговорност, већ је често уопште није ни имао.

Јован Ћирилов је био андрогина душа добро описана код Томе Аквинског, чини ми се као aliquid deficiens или, imbecillitatis naturae.

Meђутим, његова мужеженскост је била пуна животности. Никада нисам његове стваралачке (интелектуалне) и уметничке покушаје поимао као интензивније и никада их нисам сматрао делима који ће остати будућим генерацијама. Најсимпатичнији су, и веома га описују, његови џемпери које је увек носио. Управо ти џемперчићи су били знакови његове велике чежње за природом и одбране од живота у граду. Град је поред његове велике маме, Ћирилову чак и веома шкодио. Он је био уверени, окорели комуниста у младости, а потом слично сумњив – редестилисани. Увек је осећао тоталну одвратност према Богу и према Богомолитељима. Та његова непомирљива, константна мржња га је вечно отцепила од Смисла. Постао је духовни леш. Већ колико данас, а и сутра и прекосутра биће учтиво и културно бацање његовог животног отпатка. Ћирилов је мрзео Бога управо због тога што је схватао да је Бог љубав. Његовим целим животом је доминирао егоизам, па и филозофски солипсизам и егоцентризам. Особито је био острвљен на хришћанство. Јудаизам и ислам је донекле ценио и толерисао. Зацело је био велики антисрбин. Као нови паганин, поклоник је вољи за моћ и тотални је хедониста.

Не знам шта га је тако згадило на Христа!¬? Вероватно његово сексуално искривљење које по светом апостолу Павлу идолопоклонство. Можда се ради о комунизму као сатанистичкој револуцији која траје као оријашки покрет који мора да напредује преко мора и река људске крви. Сва Ћириловљева заузимања на такозваном културном пољу су настајала из идолопоклоничког револта и борбе против непријатеља бр. 1. – Светог Православља и светог хришћанства уопште. Његова главна предрасуда била је антитеизам, па је и сва његова псеудокултурна делатност на њему заснована. Требало је учинити немогуће, а то је обесчастити и обесветити Бога. Ћорав посао, Јоване! Наравно његово неповерење према хришћанству није увек одавао тако гласно. Од како је умро архиразбојник друг Тито, Ћирилов је постао демократичнији, па самим тим и трпељивији.

Наравно, он је , не само као демократа, вернике презирао, а веру сматрао штетном или распадањем духовних сила, већ је као демократа сада био много циничнији. Стекао је, однекуд, протестантске појмове о православној вери као и многи други српски писци, звани интелектуалци. Чинило му се да хришћани, особито православни, једва дишу , да су анемични, бледи и жути. Он је целог свог живота веровао да се хришћанство као јудаизам и ислам састоји од забрана, терета и правила. Ех, у којој је заблуди живео и са којом је умро тај звани маг пера, чаробњак дасака које живот значе и велики, односно, архижрец српског несрећног савременог театра и савремене театрологије.

Покојни Јован Ћирилов пре свега је био хистерик и егоцентрик. Као филозоф био је марксиста и циник. И то веома лош! Као писац је био потпуно духовно јалов и недаровит, те и са поквареним смислом за истину и стварност. Био је веома приземан дух. Постао је велики преко кратког споја титоизма и педеризма. Наравно тај кратки спој је наш театар а још више белосветски претворио у велики бордел. Импулсиван, роб своје чувствености изван свега и веома мушичав карактер до смога краја. Као песник, Ћирилов је лапрдало и већ колико прекосутра биће потпуно заборављен. Зацело није могао без театра као болесне навике у беспомоћном настојању да у њему нађе терапију и лек. Желео је да буде добар, али у добру никада није успевао. И да је којим случајем био верник, био би искрени фарисеј, као његова покојна мајка која је походила и православну и римокатоличку цркву, наизменично сваке друге недеље. Можда се може рећи да је донекле био морално одговоран према себи и многим члановима његове духовне јазбине. Сва његова животна настојања су потпросечна и ниједно неће остати.