Монашки мислити значи сазирати истину вере, или бити на путу да би се она сазирала. Сазирање је у ствари светлост, просветљење, док је криво мишљење, формализам, велика опасност. Место у ком сазиремо истину вере (Хиландар) небитно је, док је у формализму обредности велика заблуда. (Један млади Хиландарац, монах, мувао ме је горе-доле приликом целивања икона, па се испоставило да је ред који сам изабрао тачан. Други млади јеромонах опоменуо ме је са чуђењем зашто нисам скинуо капут приликом причешћивања у олтару. У трпезарији су ме мували бочно од зачеља, па потом у зачеље, те опет бочно.) У формализму је заблуда, а и у журби и убрзавању. Монах не мисли само разумом, него и срцем. Ако му срце отвара мисао, онда је отворен пут до истине! Ако пак, срце не сарађује, онда је пут до созерцања истине препун формализма, он је сметња, запрека, па унапред можемо знати да се неће открити. Одличујућа је наша властита пракса. Не дозволимо да нам се формализам клатари у тамним подручјима још немонашког духа. Бити пажљив у литургијском смислу значи бити сабран, односно највише могуће вонмен. Међутим, литуријско савршенство мора бити понирање у безусловном остајању у дубини. Растрзани, мувани, нећемо никада окусити созерцање вере. Оставимо сазиратеље у њиховој самоћи и њиховој пажњи. Они неће доћи у пакао због овог или оног обичаја.