Можда ће вам звучати хвалисаво, али ја сам експерт за идолопоклонство у СПЦ, али и за његове сурогате: улизиштво, каријеризам и поповштину (клерикализам), те и друге мане које су у земаљској цркви итекако развијене и "корисне". Међутим међу идолима-епископима има и невиних и наивних, као што је на пример епископ Пурић, док су много занимљивији они који сами захтевају од нижег свештенства да их обожавају као четврто лице Свете Тројице, Боже ми опрости, те и да им приносе жртвице, не смао у великом "разрезу", већ и понижавању и у лицемерном уздисању и величању њихових непостојећих врлина и надврлина. Комично и тужно. Папоманија код римокатолика је сасвим отворено идолопоклонство. Ево, данас је опчињена руља чекала Светог Оца на +40 степени и то у подне. Жао ми је часних сестара као моје Светлане и Бранке с обзиром на униформу, али ђаволоимано је поклонити се идолу. Код браће римокатолика то идолопоклонство је такорећи догматски и канонски оправдано, за разлику од овог илегалног, али неподношљивог код православних. И по тим изопачењима се види да су православни са католицима иста вера, из истог корена, али са неким различитим недостацима.