Извор греха је у нама: Жудња за злом и похота. И изван нас, искушење кроз ђавола! Опредељење за грех и грешење, односно грешност, бива кроз прихватање искушења, одустајање од борбе и пад. Искушење долази углавном кроз наше пожуде или похоте, кроз згодне прилике да грешимо, али искушење долази непосредно од ђавола. Искушење почиње од нас, од наших похота, а тријумфују у прихватању демонске силе, односно ђавола. Пад је наслађивање грехом, злом. Прихватање грехаје духовни поремећај који прати осећај кривице и грижња савести. Душа губи лепоту и благодат, па му грешење постаје навика. Човек бива склон злу, постаје опак и губи правичност, односно вишу стварност, те вређајући Бога поножава и брата. Грех тешко озлеђује грешника и унижава потчинитеља зла. Грех упропашћује починитеља и слугу зла. Чинећи грех човек презире љубав Божју и одриче се усиновљења Богу. Грешник као замену за Бога и брата бира ниже вредности недостојне човека. Он постаје качовек, како вели Ава Јустин, па на крају и нечовек. Нечовек губи људски лик, односно није икона Божја. Он је згазио и Божје и људско достојанство. То трагично отуђење од Бога уводи у пакао. Зле навике и уопште зло се тренира, вежба. Људска склоност злу умећем вежбања се непрестано умножава. Покварен човек је високо развио ту склоност, претворио је у навику и постао морални дегенерик. Он је охол, горд (superbia) јер непрестано тежи властитој величини. Њу испољава најпр еу властољубљу, па потом у среброљубљу. Затим се одаје лакомости, зависти и гневу, те и неумерености сваке врсте. Ту спада уживање у жестоко љутим пићима, вино, обиље хране, опојне твари и „рај“ ленствовања. Из те јагњеће среће живот се своди на блудност, живот ради блуда и разврата свих врста. Из разврата се развија висока шкртост, па и мржња према брату. Такав грешник, ако је крштен, ђакон, свештеник или епископ, потпуно губи благодатни живот. Он духовно умире. Односно, одвраћен је и бескрајно туђ Богу. То духовно самоубиство чини свесно и својевољно. Он умире грешећи природно, морално, а и као члан црквене заједнице. <предсмртни знаци су очајање (депресија), запоседнутост од ђавола, окорелост у греху и коначно непокајање. Односно противљење истини као што су хотимична убиства, содомија, угњетавање свих врста, те и закидање плате трудбенику. И коначно улази се у љуту мржњу према Богу и светој вери. Прогони се све што тежи Богу и све што је даровито и врлинско.