Јн 4, 5 – 42

Без воде нема живота, али ни духовног обнављања. Без воде нема ни духовног очишћења и прања. Вода је савршена, прозирна и плодоносна. Библијски је извор у пустињи и чудо велике радости. Само уз воду се рађа љубав у срцу, снује о љубави и оплођењу. Вода је од усредоточеног мира, радости и светлости. Било да је роса, киша плодности или Божије благонаклоности, велики је благослов Божији. Без воде смо осуђени на смрт и спржени жеравицама греха. Она препорађа, али и храни. Извор је најумилније молитве и најбоља духовна храна. Јавља се и у виду пљускова Божијег гостопримства, као свежа вода. Сама Библија Бога упоређује са пролећном кишом, росом која цвећу даје рашћење, али и са свежом водом са висина, са бујицама које напајају. Вечна Књига, праведника упоређује са вртовима уз обалу реке, са кедровима што расту покрај воде и предсликују знамење благослова Божијег. Вода је несумњиво божанског порекла, извор живота, а Бог је извор воде живе. Дух-душа чезне за њом. Она се јавља и као сува и жедна земља која тражи воду, моли да је натопе кише. Бог је тај који земљи даје воду. Она тече из Божије Мудрости, из Логоса Божијег, из Смисла. У срцима светих пребива вода. Свети су бунари, врела и извори, живе воде. „Срце је безумниково као крчаг разбијен, који не држи никакво познање“ (Сирах 21, 13; Мудре изреке 20, 5). Безумникове речи имају снагу бујичних поплава, поплава уништења. Свети Оци кажу да Дух Свети улива дар мудрости у богожедна срца. Значење је благослова из ког шикља вода, али и знамење Јагњетовог вођења на извор воде живе. Знамење је духовног живота, богословља, Духа Светога. Бог даје Духа Светога, а ми људи живу воду листом одбијамо. Из разговора са Самарјанком сазнајемо: „А који пије од воде коју ћу му ја дати неће ожедњети довијека, него вода коју ћу му дати постаће у њему извор која тече у живот вјечни“ (Јн 4, 14). У Старом завету вода је знаковље живота, а у Новом, знак је Духа (Отк 21, 6). У овом разговору са Самарјанком, Господ Исус се открива као Господар живе воде (Јн 4, 10). Он је Извор. „Ко је жедан нека дође мени и пије! Који у мене вјерује, као што Писмо рече, из утробе његове потећи ће ријеке воде живе“ (Јн 7, 37 – 38). Из Гопсодњих груди извире вода као из Мојсијеве стене. На Крсту, из прободеног копљем, изађе крв и вода из његовог подребарја, из његовог бока. Жива вода извире из Оца, а преноси се кроз човечанску природу Христову. Дух Свети је врело живе воде, Огањ љубави Божије, те и дар светог Причешћа Свевишњега. Свети Атанасије Велики тумачи ту теолегему: „Будући да је Отац био извор, Син је назван реком, па је речено да пијемо Духа“ (Аd Serapionem, 1, 19). Вода садржи логосност, смисао, вечност , како вели преподобни Јустин Нови Богослов. Ко је пије већ учествује у вечном животу (Јн 4, 13 – 14).