Јев 12, 4.-7. 11-15.

Свети апостол Павле излаже ову беседу јеврејској хришћанској комуни о борби са грехом. С обзиром на то да је Апостол народа избивао на античким атлетским борилиштима, беседећи тако што је поређења и појмове узимао такорећи са стадиона, потпуно атлетичарска, спортска. Наш живот је за њега трка и утрка; борба, понекад до смрти. Тврда је ово Апостолова беседа. Она је припрема за ту борбу за васпитање у строгости, у оштрој стези, дисциплини. Одмах се захтева одрицање од сувишног и непотребног, без ког нема правилног васпитања. Господ прекорава оне које љуби за размаженост. Per aspera ad astra – Трновит је пут до звезда! Multa tulit fecitque puer, sudevit et alsit – Дечко много издржи и дела, презнојава се и прозебе, ако хоће нешто да постигне. Не препуштајмо се личним манама, пороцима и грешним жељама, већ се определимо за пут побеђивања, напредовања и цветања у Христовим врлинама. Очинско прекоравање да нам буде на радост, јер је знак очинске благонаклоности. Волимо више опомене од похвала, покуде од одобравања и оштра упозорења од тетошења и прећуткивања. Похвале нису душекорисне, осим за децу и младе. Оне нам шкоде.

Дух-душевно и телесно идимо Божијим путем. Будно се старајмо за послушност, ако желимо да духовно оздравимо. Још је потребно много мелема, завоја, улога, превијања и пристезања. Без самоваспитања и самоодрицања, свачија би се дух-душа и тело раслабило и окренуло против Господа. Увек имајмо на уму да нам је Бог отац, а ми његови синови и кћери, те да се васпитамо за царско свештенство, као Божији народ.