Јн 1, 35-42

Све богословље је у речима, и у језикословљу, односно у песништву. Богословље је наш разговор са Богом. То исто је и молитва. Молитвање није ни богословље, а ни молитва, већ је наш уметак у срце сличан транзистору, магнетофону или интернету. Схоластика и академско богословље је увек другоразредно. Можемо се послужити и схоластиком, али само у невољи, када нема правог богословља и праве побожности.

Гле, Јагње Божије које узима на се гријехе свијета. (...) Гле, Јагње Божије! Зашто свети Јован Господа Исуса зове Јагњетом, Агнецом Божијим? – Јован га објављује и прима као Месију, као Спаситеља. До тада су сви у Њему видели обичног човека. Сада, пак, када Га је Јован показао као Господа и Спаса, народ, знајући о Њему из пророчких књига, поима да ће Он бити жртвовани Агнец за грехе свих људи свих времена. Агнец Божији ће понети на себи грехе свега људског рода. Чим Га је Јован објавио као Агнеца Божијег, народ Божији је знао да се ради о Спаситељу ког чекамо.

Ми Спаситеља чекамо у оази ендемског сифилиса званој ЕУ. ЕУ је после Сатанаила наш највећи непријатељ. Она се као нехришћанска и многобожачка установа предано труди да развије моћну индустрију греха и огреховљавања. Да производи све нове и нове грехове, чак и са сувишцима и привесцима. Зато је греха у Европи и Америци све више. Греси потапају и ЕУ. Сви се непрестано наоружавају, а негде кољу и убијају православне католичане, али и друге вернике. Читате и слушате о ратовима!? Тамо где се не кољу и не убијају, реже као пси једни на друге, наоружавају се и чекају свој час. Културно инфериорни Хрвати реже на свој корен, на своје порекло, на Србе, као и новопечене „нације“ Бошњаци, Црногорци, Македонци и други Криптосрби. Јавно и отворено у себи кувају пуноћу мржње за коју не знају где ће провалити и какву ће несрећу направити. Сви ти несумњиво бивши Срби нагомилали су мноштво грехова и зла да су подивљавши спремни да врате добар глас нацифашистима, Павелићу и самому Адолфу Хитлеру. На све стране се гомилају греси и зло шовинизма, те је свет подивљао. Ту је и америчка прангија, мина, звана „Косова“, отето српско Косово, на шиптарском. Наравно, све више је развода брака, све мање хришћанске и брачне љубави, породичних несрећа, а број новорођене деце је све мањи, а расте број деце без васпитања, без вере и морала, оне која расту без икакве родитељске топлине. Множе се криминалци и злочинци, множе се паћеници и несрећници. Свакодневне су провале, крађе, силовања, сачекуше, сакаћења и убиства.

Ђаво, демон, луцифер јесте само зло. Увек је заводник и крвник, непријатељ и противник. Он је пали анђео подрезаних крила и настоји сломити крила сваком богословском и философском, па и уметничком и другом ствараоцу. Спој је уништавалачких и разбијачких сила саме стваралачке, односно састваралачке силе личности.

Господ – Анђео Великог Савета, људски род изтргава од ђаволове власти светотајинством крста. Христов крст ослобађа људе, враћа им уз благодат и слободно расуђивање и располагање њима самима, које им је нечастивљева тиранија одузела.

Ђаво је отворени, декларисани мушкоженски двосполац који држи исукани мач као Маг, Опсенар у потрази за поданицима и обожаваоцима. Јавља им се и са косом Смрти у часу умирања. Ђаво човека изобличује у животињу, тако да се више не разликује од ње. Он влада окултним, демонским силама и представља се као Бог, док је у ствари Његова пародија, па га зову Божији мајмун. Нуди само две врсте робовања: робовање владања са робовима и робовање потчињавања. Победника нема. Сви су побеђени. Нека моћ ништавила заувек свима остане непозната. Нека не сазнамо небиће. (Оно се покушава познати јогом). Та моћ немоћи се јавља са латинским именом Луцифер, проноситељ мрачнина и помрчина и устоличује се као владатељ тмина, односно пакла. Међутим, ђаво је ђаво, па он носио и ово охоло име Луцифер надева универзалном закону Правде. Ђаво је и онај који је слепо подређен нагону пожуде као главном и тобоже најјачем пориву у човеку. Има један јачи нагон у човеку, а то је нагон за Смислом или Логосом Божијим.

Руски философ Александар Дугин тврди да ће нам ЕУ после Косова и Метохије узети Рашку област (твз. Санџак) и Војводину, те да нам је једини спас у Евроазијском савезу Он даље вели: „Док атлантска сила не дотуче Србију, неће се зауставити. Сви српски руководитељи су се уздали у Запад и сви су били преварени. С друге стране Русија је стални партнер и пријатељ. И међу нама нису најважнији одговори владâ – постоји контакт од срца срцу.“ Када све ово имамо на уму, морамо се запитати где је тај Божији Агнец који узима на се гријехе свијета када видимо сталну инфлацију грехова, односно, стално увећавање и пуштање у оптицај духовне љаге којом се плаћа закупнина у паклу. Тако је када гледамо незнабожачку светину, а тако није када гледамо властито прибежиште у Цркви. Незнабожачка руља мрзи и ратује, док верујући раде на изградњи мира и сатирања мржње, греха и пакла на Земљи. Међутим, нико не може порећи да на овом свету ипак има неупоредиво више сложних, благословених и задовољно срећних породица, мада би благослов рађања деце могао бити много обилнији, богатији и чудотворнији. Нико не може порећи да данас има пуно више добро васпитане деце, ваљаних и вредних синова и кћери послушних Господу који се не старају о својим родитељима и духовним учитељима да њима остаје свеживотна стрепња да ће пасти у туђе руке и у старачке домове. Такви су шкрти и према свом спасењу, неизлечиви себичњаци. Нико не може оспорити да уз оне који уносе у овај свет смрад друштвеног немира, страхове и злочине, те и оних који хоће све за себе, а ништа за браћу, постоје, и то бројнији, они надахнути Еванђељем о љубави према ближњему, који желе олакшати, пружити помоћ, према својим могућностима.

Агнец Божији је својом божанском науком спречио и одагнао многа зла и подстакао многе на добра дела. Обожио је у људима човечанску природу, а потиснуо, па и оплеменио све дивље и животињско. Да се нико не љути, када смо тотални човек, заиста смо мајмунолики. Када смо на путу обожења, ми смо христолики. Агнец Божији није крив што на овом палом и смрдљивом свету има много мржње, невоља, несреће и болести. Ми људи смо криви. Ми нагомилавамо невоље, јер не умемо да се волимо.

Ми који смо пред извором вечног живота и не пијемо од њега криви смо . Ми који се расушујемо као дрвена чаша, криви смо што нећемо да пијемо. Криви смо ми који смо годинама живи лешеви и замиремо од жеђи и глади, а одбијамо лек бесмртности.

Овде царује зло, мржња и неред, како у свету тако и у човеку. Господ Христос нам је оставио лекове против смрти, али људи неће да их употребљавају lege artis. Људи одбацују, презиру и исмевају лекове бесмртности и не верују у њих. Господ би ослободио људе од зла и од Злога, али када људи упорно то неће. Ми веома лоши хришћани задњих времена желимо, упркос томе што подлегнемо идолима, те и дозволимо да зло буде јаче од наше жудње за спасењем, да нас зло зграби и привуче, увек се враћамо Агнецу Божијем са светом исповешћу и са светим причешћем перемо своје грешне дух-душе и тела. Свето причешће нам даје нову снагу да се рвемо са собом против греха и зла у себи и око себе.

Агнец Божији ће нам одузети све грехове и убелити нас, само ако ми то хоћемо и желимо! Ако то молимо.

Наш пречасни сабрат, отац Војислав Билбија, проповеда нам речју и појањем. Његови дивни духовни концерти се састоје од самих духовних речи и песама у којима се слави Господ Исус и Његово свето Еванђеље. Када га је неко из народа Божијег упитао како да се он определио за ту врсту проповедања, одговорио је: „Одговорио сам љубављу на љубав, колико сам могао. Људи су све покушали и нису успели да изађу из овог теснаца, јер неће да изаберу љубав. Господ је једини излазак из врзиног кола и из безизлаза“. Јер нема другог Имена под небом даног људима којим бисмо се могли спасити (Дап 4, 12).