Лк 18, 10-14

Као у дубокој старини, у време пророка Малахије, тако и наш српски народ када је изгубио своје царство и своје краљевство, свештеници су му остали једине вође и учитељи. Свештеници као што си: ƗДамјан Ђурица, ƗНикола Антић, ƗТеохар Теохаровић, ƗМирко Павловић, ƗПавле Врбица, ƗМилисав Прокић и многи други виђенији свештеници после другог светског рата, били су праве слуге Божије, као што је био и наш светог спомена достојан прота ƗДејан Дејановић те и жив међу нама Жарко Ускоковић. Као што су старозаветни пророци и Малахија остали потпуно једини верни Божијем савезу, тако су били и наши свештеници после другог светског рата. Из древне јеврејске старине прети Малахија да ће све благослове претворити у проклетство. То претварање благослова у проклетство прети и нама као народу. Камо среће да пригрлимо као свој идеал свештенства и проповедања Еванђеља дајући саме себе у службу вере својих отаца, као споменути достојни и блажени свештеници. Међутим, и новојављени фарисејизам се издваја у следбу, секту, касту, оних који се богате од светог олтара и које би требало опорезовати на завет сиромаштво. Међу њима је доста оних који нису у свом деловању били искрени, зацело су били дволични, па су једно учили народ, а друго у животу проводили. Тако до данас такве неискрене свештенике и дволичне вернике који настоје да се врлинским и побожним прикажу више него јесу, зовемо фарисејима, мада оновремени фарисеји нису сви заслужили такву строгу осуду. Обично се каже да се реч Божија из данашњег Еванђеља односи пре свега на нас свештенике и друге благовеснике, те да ми данас морамо испитати своју савест, како у животу проводимо оно што проповедамо. Не само да у овом тумачењу има много истине, већ је она истинита у целости. Пошто пабиричим већ наведене свештенике великане искрене вере, примећујем да је таквих свештеника све више. Зато бих да осветлим оне свештенике из тешких времена нашег народа на које је пала сва одговорност на њихова света плећа. Од како је српско племство (у Црној Гори звани кућићи, а у Херцеговини кућевићи) престали да се уважавају као политичко вођство народа, остао је свештени сталеж, као део царског свештенства који је могао народу указати на прави пут и осоколити наду на бољу будућност. Сетимо се Србаља православних, а и католика, под Турцима диљем српских земаља. Да није било са тим народом свештеника давно би Срба нестало са лица земље. Сетимо се само првог и другог светског рата, где су српство сачували домаћи свештеници на челу са преподобним Јованом Рапајићем. Сетимо се страдања поратних четрдесетих и педесетих година. Непријатељи свете вере и српског народа на челу са Брозом и комунистима, осетили шта за народ значе свештеници и зато су их љуто прогонили и убијали. Српски свештеници су били народу једини ослонац у сурово наметнутом безбоштву. То је часног и мученичког свештенства много стајало. Толико је убијених на зверски начин, толико је њих лежало у комунистичким логорима, те и премного, скоро сав сабор, понижених до земље. Ако су и у свом свештеном служењу и животу под комунистичком чизмом, Удбом, у чему и грешили, ако су површно еванђелски живели у тим годинама црвеног терора, све су скупо платили. Има, браћо и сестре и данас малих и великих слабости у свештеничком чину и монашком реду којих би се морали стидети. Али има и примера правог свештеног и монашког хероизма којим се као Црква можемо поносити. Сетимо се само четворице светитеља наших савременика на челу са светим Николајем Жичким, Јованом Санфранциским, Јустином Новим и Тадејем Витовничким. Они су били и остали узори свима свештеницима који су трпели и страдали. Њихову светост признаје цела православна Црква за све оно што су ти дични српски свештеници претрпели за Бога и отаџбину. Браћо и сестре, није данашње свето Еванђеље упућено само нама свештеницима, него и свима вама и вама верницима. Најпре родитељима којима је стало да им деца буду одгојена у светој вери, али се веома слабо труде да би дали деци свети пример вредности вере. Не заваравајте се! Деца све то виде. Фарисејски опредељени родитељи унапред осуђују верско васпитање на неуспех тиме што безбожно и противбожно живе код куће. Сви смо прваци вере, веру проносимо, те сносимо и велику одговорност, дајући лоши пример живота. Чувајмо се фарисејизма у свом личном верничком животу. Хвале је достојан вредан и ревностан, те и редован вернички живот. Увек нас вреба и прикрада нам се фарисејизам да бисмо уживали у људском ласкању. Чувајмо се тога, браћо и сестре, јер примивши фарисејизам, примили смо плату своју. Ми православни не можемо овде очекивати плату. А људска хвала да нас не занима. Ми очекујемо плату на небу и у вечној будућности.