Мт 12, 46 – 50;13, 1-2

Крв је носиоц живота, а библијски крв је живот. Узима се чак и као симбол рађања. Неки народи мисле да је душа у крви, а други да је у јетри, односно срцу, мозгу итд. У некој немачкој поеми из ІX века, као и у руским Јављањима Псеудо-Методија, крв пророка Илије који се бори са Антихристом претвара се у огањ који прождире земљу. Док у светом Еванђељу одјекује: Ево мати моја и браћа моја (12, 49), као закључак расправе са противницима, са поквареним родом. Господ је у овом одломку светог Еванђеља јасно одговорио, пружајући руку на свете апостоле, ко је његова мајка, а ко његова браћа. Овим одговором, Господ се не одриче својих телесних рођака по крви. Испружена Господња рука усиновљује и побратимљује, укћерује и посестримљује. Она изражава духовно припадање, благослов и освештање тог сродства на који је указао. Тај Господњи гест упућује на све оне који га следе као Учитеља. Њихов белег је у томе да стварно врше вољу Божију. Ко год носи тај знак, крст припадања Господу у вршењу воље Његове је његов духовни сродник, његов брат, сестра, мајка. Онај који је обожен му је и сродан, а и Његов је сродник. У Царству Божијем немају никакав значај крвне везе, породица, племена, братства и народности. Бог је тај који одлучује ко је његов прави ученик и ко му заједно припада. Онај који нема љубави, сигурно му не припада, ма се сам називао епископом, свештеником, монахом или како већ. Оног који нема љубави, Господ не познаје и не признаје као свога. Такав је самог себе, не само порекао, рашчинио, већ и проклео. Овој науци о духовном сродству сваки прави Господњи ученик је Исусов рођак у духовном смислу. Тај однос је прожет топлином и љубављу, те и фамилијарношћу. Не задржава се само на послушности, подређености и безусловном слеђењу. У том односу има онога вишег: Ко приступи Господу без задршке, тај је одмах убројан у његову Свету Обитељ на небу. Такав је Господу близак и на срцу му је као његов укућанин. Како то осећање припадања усрећује не може се описати? Како дубоко дира поверење, слагање и разумевање које Господ има у нас и како је хришћански однос срдачнији и богатији од оног са родбином по телу. Са родбином по телу, чак и када је добронамерна, тај однос је неупоредиво мање срдачан, а често је и несношљив , па и непријатељски. Топлина и хармоничан однос између браће и сестара у правој црквеној заједници и њиховог Учитеља преноси се и на узајамне односе унутар народа Божијег. Царство Божије устројава нови поредак духовно повезаних чланова Цркве из којих исијава вера и који надилазе све крвне везе, као и социјалне. У правој Цркви све је дато што је насушно и потребно и ништа није ускраћено, одузето или отето. У правој обитељи, роду, братству и народу те су свезе небеске. Постајемо нови народ, нова својта, управо тиме што у духовном чланству у Цркви кушамо и причешћујемо се од неба, од Раја. То блаженство нас оплемењује у заједничењу нарочито, ако смо све оставили и отишли за Господом Исусом.