ГДЕ ДУХ ЦВЕТА? Крстивши се у име Оца и Сина и Светог Духа, и још више, помазавши се светим Миром, примили смо Духа Светог који од Оца исходи и слави се са Оцем и Сином. Живимо ли ми крштени у складу са својом савешћу? Да ли се у нама нешто променило набоље или нагоре? Да ли смо занемарили „нашу воду“ или печат Духа Светога? Да ли послушно молитвено следимо подстицаје Духа? Или се више управљамо по свом властитом нахођењу!? Да ли смо духовници самима себи? Ми у садашњем тренутку свете Цркве, претежно, ако не и сви, самоникли смо. Самораст смо. У свим породицама је од раније традицијом, а сада идеологијом, умртвљена и обљутавела наша вера. Породице су нам напола многобожачке или незнабожачке. Срећни су они који имају неког побожног деду или бабу, јер су се ипак могли изборити за побожно детињство. Антитеистичко образовање и васпи­тање нам је нанело велике ожиљке на души. Социјалистичка просвета као „друштвени“, „социјални“ миље бивао је та­кође противпобожњачки. Та „просвета“ је још помрачи­тељска, односно антитеистичка. Култура, уметност и спорт се опирао, и опире, свему богословском – духовном. Све је то оставило велике или мање последице, те и видљиве наказне ожиљке, бразготине и рошава од антитеизма посивела лица. Покушај духовности је у нашем времену доминантно „протестантски“. Спао је на схоластику и псеудотомистику не „анђеоског научитеља“, већ савремених православних схоластичара. Та „велеученост“ у вери правослвној је нажалост и без најплиће побожности. Она је одбацила чак и светог Јустина! Ти су, о којима говорим, не само лоши у знању, већ и у побожности, за разлику од Томе Аквинског на ког се угледају. Озбиљним прегалаштвом православних претходника, особито богословљем преподобног Јустина Новог Богосло­ва, неки од нас су поправили, испеглали ту нашу духовну олупину и изградили се у духовно зреле вернике, јер нису желели да остану духовно-православно заостали, православ­но малолетни и малолетни на нивоу осмогодишњака. Такви морају пронаћи духовника и подредити се вођству Светог Духа уз духовносвештени надзор, е да би оздравили од „серафинског научитеља“ и живели у благодати. Није тачна схолија да је сваки поп духовник. Сваки огрезао у поповштину, клерикализам није духовник. Он је чиновник. Крштењем смо уроњени у Светога Духа, само што смо на то заборвили. То значи да се морамо кроз сав свој живот изложити новом стварању, претварању, усавршавању Духом Светим. Међутим, у том властитом пресаздавању морамо учествовати. Свети Дух би нас водио љубављу према небеском Оцу да му угодимо светим животом. Пут спасења се приближио свим. Одговорни смо једни за друге. Зато ни­смо мирни пред духовним брлогом у ком живи већина љу­ди или који су заувек далеки и страни Божјем Духу. Нисмо обесхрабрени нити сустали од тако слабог стања духа. Сло­бодни смо и расположени за оно што Бог очекује од нас. Скренули смо у ћорсокак греха, покајаћемо се! Скренули смо у ћорсокак кривоверја, већином се нећемо покајати! Пуни смо страха који може да одагна само љубав покајања. Хајде да за духовну „малу матуру“ у свој живот уведемо осам блаженстава: „Не жалостите Светог Духа Божијега, којим сте запечаћени за дан избављења“ (Еф 4,30). Хвала Богу што никада нисмо „дипломирани“ хришћани, готови и свршени као неосхоластичари. Квалификовани или висококвалификовани. У Символу вере молимо: „У једну свету, саборну (католичанску) и апостолску Цркву“. Црква је Једна, Света, Католичанска и Апостолска, и води је Дух Свети. Дух Свети обликује црквено јединство. Он је начело сваког јединства. Ко нема јединства, нема у ствари ни присуства Духа Светога. Дух Свети подстиче све на јединство, па и оне у „егзилу“ или „расколу“. Ко у Цркви нема узајамне љубави, нема ни јединства; и јаој тој Цркви! Ако не можемо много учинити за оне отпале да се врате у правоверје, онда ми можемо расти у светости. Да ли наша помесна Црква расте у светости? Да ли се ми одазивамо благодати Духа Светога и растемо ли ми у благодатном животу, односно, да ли нужно растемо у светости!? Ако смо сви мистично Тело Христово, то онда од наше личне светости има корист цела Црква. Неоцењива је добробит за Православље од светог живота преподобног оца нашег Јустина Новог и његовог бого­слов­ља. Наш отац и учитељ је као други свети доброчинитељ, бранитељ и велики показатељ црквене православне веро­до­стојности. Дух Свети чини Цркву отвореном за све народе, за све расе и за све културе. Правој Светој Цркви је тесан свемир, а о нацији, народности да не говорим. Она је свеопшта – католичанска, то значи да је и апостолска. Апостолска је јер је утемељена на светим апостолима и саграђена је на „те­мељу апостола“ (Еф 2,20; Отк 21,14) – сведока које је сам Христос изабрао да проповедају. Дух Свети у њој пребива, те јој преноси спасеносно наслеђе и здраву реч апостолску. Апостолска је, јер је литургијска са епископом као пастироначалником Цркве. Апостолска је, јер проповеда Господа Исуса Христа као Сина Божијег (Дап 9,20). Зацело се у Црк­ви спасавамо поглавито проповедањем. И према изразу Отаца Цркви је место „где Дух цвета“ (Свети Хиполит Римски, Traditio apostolica 35). Цветање је вере и пуна је полета, усхићења, одушевљења, свежих и здравих подстицаја, подстрека на подвиг прегалаштва, снажног и делотворног стваралаштва. Мора бити снажно апостолска да би је Дух Свети испуњавао. И да би са Светим Духом била једно тело и једна душа, мора бити апостолска. Исти ју је Дух љубави Божје повезивао у Цркву увек и свагда, тако да су се незнабошци чудили и гласно говорили: „Гле, како се љубе!“ Правост Цркве, они који се љубе не морају доказивти, она је очигледна, јер су у њој најуверљивије живели, те су се и не­знабошци поводили за њом. Био би прави спас за све савремене православне цркве када би се оне отвориле Духу Светом и постале управо, данас више него јуче, свете, једин­ствене, пуне живота, свежине и миомириса, те и здравог динамизма. Само Црква стваралачке светости може бити велики и неоспорни знак – Икона Спасења усред савременог духовно обамрлог народа. „Дух Свети дише где хоће“. Ниједна, па ни наша помесна Црква нема монопол на Духа Светога. Он продуховљује читав свет. Делује у људима и народима без икакве разлике. Његов домашај је цело човечанство. Где код заискри истинитост, братска љубав, тежња за светошћу и богочежња за правом Црквом, Дух Свети даје махове и усавршава, те и подстиче на ново стварање у Христу Богочовеку. Ниспошљи Господе Духа Светога и обнови сво лице земље, па стварај нова небеса и нову земљу!