Појам и теорија

У зборнику „Пети међународни сабор духовне поезије“ (Раковица 2015.) наилазимо само на лирику, телесночулну поезију, са тек по којом духовном речцом никлом на молитвенолитургијској надсвести. Ни једна од објављених песама у свих пет зборника није духовна, односно богословска. У овим песмама чак ни и у начину како се испира злато - као онај који испира, читалац неће наћи ни зрнце богословља, а камоли грумен. Ни једна од песама из тих зборника није духовна већ чулна, јер није ни настала у озрачју литургијског надвремена. Душевнотелесна поезија и духовна поезија имају додирне тачке, с тим што путена, чулна, стварана је у изузетном искуству, за које се каже да је уметничко, док је духовно дато одозго, као молитва, као богословље и славословље (химне). Духовно извире из гледања лица Божјег, прожимања Богом, и није ни догађај ни упечатак, а ни доживљај, већ је формула љубави, смисла и мира, и њиховим стављањем у покрет, у коме се успоставља веза између молитеља (микрокосмос) и Христа (макрокосмос). Без те одлике нема духовне речи, јер она је једино сабиралиште и преносник благодати Божје – и без ње нема могућности и силе унебохода.

Путену поезију песници гурају у врх и истурају испред себе. Зацело се пењу на главу верујућем народу и слуђујући га. За православне хришћане ту нема духовног узвинућа у небо, већ у осетни, чулни свет. У духовном озрачју песништво нас спушта надоле, у понирање, у метанију, у смирење, е да бисмо могли да носимо ближње (Цркву) на својим плећима. Кога носи Христос, одуховљени је песник, јер такав носи ближње своје духовном поезијом, односно благословљем.

Световна поезија уствари брише Христово присуство. Чулна је, и вишеструко разбијена и разорена дисхармонијом тела и душе – грехом. У њој се измишља, меша се лаж са истином, тако да почетак и крај привидно чине складну целину. У њој се лаж веома успешно претставља и афирмише као истина (Квинт Хорације Флак). Свештени химнограф не сме ни мало да задрема, нити да направи ни грешку-две. Не сме бити аљкав. Брзосатваралац, стихоклепац, нити да има, нити да користи шаблоне. За покуду је оно остварење које није дуже брисано и дотеривано или бар седам пута поправљено. Из њега ваља брисати све оно што год има бљеска и сјаја, а и све празне, слабе и недостојне речи и појмове. Ваља ископавати застареле речи и васкрсавати их и на светлост износити, подмлађивати и улепшавати их, али и ковати нове. Тек када дух-душа стресе сву љагу греховну, стиже и продире у вечно боравиште као састваралачка реч. Благодатност је само светост њена, док је неблагодатност или порочност општа појава у световнј поезији. Доброчинство духовне поезије је светост. Она не гази своје завете. Рађа се из савеза Бога и човека песника. Божанска мудрост је једини предмет духовне поезије. Зато је она богословска. Она разликује пролазно од вечног. Профано од световног. Узори су јој у Светом писму и у светом предању и изражавају микроскопију Неба, вечне будућности, у свом молитвеном ремек-делу сазданог од смирења, побожности и славопоја, хвале и захваљивања, али и трезвеног усхићења и унебохођења. Добра црквена песма јесте икона. Ако више пута узалуд покушавамо да напишемо богословски стих и не успевамо, све покушаје спалимо, ако нам светиња на срцу лежи. Богословска поезија мора бити мудра: бити мудар у Христу, значи бити луд за свет - то је почетак и извор доброг свештеног (сакралног) писања (scribendi recte sapere est et printipium et fons). Она је богослужбена, у ствари чинодејствујућа поезија; а не тек богословско поетска дигресија. Да надахнуто куди грех и порок, а слави крепост, свеврлину, односно љубав, те да се њоме савлађују страсти ради Христове лепоте живљења. Са слободом у Христу и истинама вере песничко ткање је од неба и земље, из онога неспојивог што се вером спаја. Зато је учени свештени песник дужан да упозна хришћански живот до дна и у васиону, да зна шта се дугује Цркви, шта народу Божијем, са каквом љубављу треба да воли и саствара. Он треба и дању и ноћу да чита Свето писмо и свете Оце, те и друге богословске узоре и да их открива и изражава својим изричајима. Песме морају бити благодатне и покретати дух-душу нагоре. Прва њена карактеристика је у морално-богословским тежњама и у наговештајима, предукусу вечности. Doctus poeta, учен песник, од свих светих Отаца узима онолико богословља колико захвата дух-душа прожета топлином Духа Светога за све богочежњиво. Подражавајући Проперцију додајемо да натприродној лепоти не треба украса.

У времену се остварује натприрода духовне поезије која је разговор са Богом, богословље, тј. делотворна присутност светотајинства спасења које се јавља и тече кроз историју. После Господа Христа настаје новопесништво (свето време) и кроз литургију и свете тајне свако се може накалемити, уцепити, на спаситељски Божји позив, односно стваралачко богословље – молитву. У том новом литургијском песништву има континуитета, он се ствара у садашњости, за разлику од примитивне, многобожачке поетике и такозване охоле уметничке поезије. Богочовек Христос својом истодобношћу са новим временом, претвара време у средство спасења, у вечност. Духовна поезија је преносилац и разгранавање Христовог пасхалног светотајинства. Стварати у времену вечно значи бивати у Христу, бити присно у животном прожимању са Христом. Духовна поезија је непрестано литургијско сада без обзира на ток времена. У Христу се песништво ствара у садашњости. Та садашњост је година благодати Господње, то је песничко сад – данас када се испунило Свето писмо, како је то протумачио сам Господ (Лк. 4, 16 – 21.). То песничко појачко данас је време погодно (...) као дан спасења (II Кор. 6, 2.). Пре оваплоћења време је имало само физичко значење, тако и поезија је била суследност и домишљато измењивање. А после оваплоћења, време се зауставило променивши правац: нагоре, у небоход. Вечност и историја се у богочовечанској личности сусрећу. Оваплоћење је ново сад. Оно успоставља ново. Сада, између првог и другог Христовог доласка, поезија је крштена, односно уроњена у свето и изроњена из светог трократно, те и учествује у свеопштем новом стварању и прерадби оног што је Христос извршио. Пре се поезија стварала према Христу, а сада се ствара у Христу, односно сада се ствара кроз Христа. Од дана спасења настаје ново и у песничком стварању. У Христу се усредотoчују сва надахнућа, односно све временске димензије пружања и пространства: Исус Христос је исти јуче и данаси у времену (Јевр. 13, 8.). Знамо од пророка да је Бог изнад и изван времена, па чезнући за сусретом са људима делује у времену. Тако је време освештано, те је и песништво постало сила која нас креће напред, према развоју, напретку и успешности у Богу, те и пуном и коначном сједињењу са Богом. Свака духовна песма и сваки део те песме чини духовни живот који постаје степен тог унебохода. Телесно, односно чулно песништво се креће унапред само према обзорју, у времену. Исто тако се духовно песништво као нови живот надахњује и прима од Христа: Луча микрокозма. Почетак тог новог песништва је његов напредни развој све до пуноте која је пасхално светотајинство. Оно се састоји у прелазу из овог света у заједништво са послушним до смрти, Сину, према новом песништву у ком влада Дух, Дух Свети, у славу васкрсења ка Оцу (Јн. 13, 1.). Тај прелаз се непрестано до и остварује у свим осталим удовима Христовог мистичног тела. Он ће бити завршен на крају историје када се врати Господ да суди живима и мртвима.

Ново светолитургијско песничко стварање је преживљавање и доостварење дела спасења. Саживети се са пасхалним светотајинством и песмом допевавати шта недостаје Христовом страдању такође је ново светолитургијско песничко стварање. Песничко слављење у чину литургије није обичан спомен неког светштеног догађаја, већ само оно поседашњује тај спомен. Више од спомена је присуство, те уједно узима унапред од Христовог повратка, односно од Христовог другог доласка. То значи да увек слави Христову пасху (II Пт. 3, 12.). Духовна поезија остварује временску прошлост, садашњости вечну будућност тако што увек примењује стваралачко данас. Она се ствара, збива, у часу чврсте одлуке, у часовима покајања и у часовима потпуног предавања Богу, без задршке. Има различите ритмове (правилно, наизменично – азра, и спуштање – теза, гласа), односно посебно доживљава тренутке благих дана, те има јаке тренутке који се разликују од свакидашњег. Уцепљује се преко литургије у свете привилеговане тренутке земаљског живота у Небу. У небесном зеленилу, и у вернима буди већу животну усредотеченост у све јаче приањање уз позив спасења који нам Бог упућује.

Пасхално светотајинство дана Господњег, недеља кроз ритам седмице добија нови смисао за разлику од јеврејске традиције – сећање, и увек сећање на стварање. Poeta nascitur – песник рађа и обдарен је неистраживим богатствомХристовим (Еф. 3, 8.).

Православна црква од памтивека се служи појмовима и литургијским језицима различитих народа, те их освештава мудрошћу светих Етаца, али и хришћанских философа. Уз хеленски песнички литургијски језик, православни католичански језици су и латински, сиријски, арапски, грузијски итд. За православне Русе, Србе и Бугаре, као и друге православне Словене, то је црквенословенски. Српски се очистио од паганског слоја и све је богатији, освештанији и стваралачкији.

Откровењско Ево све чиним ново позив је на песништво у Христу који је обећао да ће жеднима дати бадава да пију из извора воде живота. Победник, богослов (онај који се моли, односно ствара духовно) наслеђује реч Господњу: Ја ћу му бити Бог, а он ће ми бити Син. Што се тиче кукавица, отпадника, одвратиних, убица, блудника, развратника, мужеложника, врачара, идолопоклоника и свих обмањивача и лажљиваца у песничком стварању, по Откровењу Јовановом завршиће у језеру које гори огњем сумпорним. Односно, завршиће у другој смрти (Отк. 21, 5 – 8.).

Вода постаје симбол живота, односно духа, и извор духовног живота, а огањ који прождире, симбол је мучења у паклу и вечне смрти пред Богом. Чулна, уметничка поезија је као Вавилон, антитеза Небеском Јерусалиму, Рају и Вечном Песништву. У вавилону је и вавилонска песничка кула збрке. У сензуалној поезији нашег прошлог времена има много Babela – збрке, односно прекомерног охолог уздизања човека. Том уметничком песништву недостаје равнотежа у литургијском сада. Шовинистичка охолост и идиолатрија уништава и сажиже духовну поезију и доноси јој пропаст. Недуховна и антитеолошка поезија сада је колективна тиранија која непрестано, силно тлачи човека и распршује човечанство на непријатељске таборе. Поезија без Духа Светога је и без љубави; осуђена је на смрт и на распадање, али и сама друге осуђује на смрт и распадање. Литугијско песништво проистиче из љубави и без притрунка је прародитељског греха, односно без неумитности наивности. Права духовна поезија је већ написана у Старом и Новом завету као чудо језика (Дј 2, 5 – 12.)

И потпуна је антитеза кули вавилонској, односно, неразумљивости и расулу. Чулна, уметничка, поезија помоћу лажи хоће да докучи истину, што је немогуће. Песници Духа спремни су на одрицање, на надчовечанску жилавост да би служили Истини. Као што постоји стваралачка опседнутост ђаволовом духу и телу, тако постоји и анђео надахнућа неким великим идеалом. Ову анђеоску дефинишемо као љубав.

Минеји, Октоих, литургикони и друга духовна поезија, као и сва светоотачка књижевност, узета је од самога Господа Исуса Христа у есхатон, у вечну будућност, коначни ступањ плана спасења. Свршетак вијекова (IКор. 10, 11.), односно, свршетак времена је већ дошао и обнова песништва је засновано и већ је ту. Песништво је иконизовано. Црква се на земљи одликује правим, мада несавршеним богословским песништвом. Све док не буде новог неба и нове земље у којима влада светост (IIПт. 3, 13.) бродећа Црква се користи песништвом као веслима. Само црквено песништво уздише, вапије и налази се у порођајним боловима. Црква га ствара, чува, благовести и обнавља новим, да би свима био омогућен сусрет са Богом (I Тим. 6, 20.; II Тим. 1, 12 -14.; Тит. 2, 1.). Стога је црквено песништво у служби васцелог човечанства, а не само у служби љубитеља. Духовно песништво је света тајна спасења, чак и прасветотајинство. Оно даје нове духовне садржаје и нове делотвореније махове Цркви њеног божанског живота и укључује пре свега πλήρωμα Χριστού, плерома Христон, пуноћу Христову и заједништво у Њему. Црква је и песништвом Христова видљивост у повести на овом свету. У њој се збива искупљење као и коначно васкрсавање. По својој бити Црква је светост, па самим тим и песништво. Песништво је без домовине на земљи и боравак је у Божјој даљини. Она је искључена и одбачена од света и припада Господу као странцу у овом свету, јер броди, путује. Она јавља неизмерну љубав и тај садржај вере пројављује чистим и предаје га даље и нуди вековима. Зацело је трчала за човечанством и живела ту поезију, благовестила је да би људима био могућ сусрет са Богом. Он се објављује у стихирама, тропарима и кондацима, и нуди спасење – искупљење Христово на распродаји. Даје испуњење и тежњу да то испуњење предаје даље. Даје се ослобођење, обнова, усавршавање, речју целовитост човека, његовог тела и дух-душе, савести, ума и воље. У човека сеје Божје семе и нуди светини (човечанству) искрено учествовање. У црквеном песништву нема и не може бити тежње за земаљском моћи, већ је надахнуће, динамика Духа који је дат о Педесетници и који наставља дело Христово, те ослобађа. Она се заузима за ослобођење свих људи, е да би сви окусили слаткоћу слободе деце Божје. Такозвано уметничко песништво је удаљено од Цркве, јер мисли да је Она запрека за слободу. А у ствари уметничко песништво столећима гладује за слободом, лажном храном утажује глад и на загађеним изворима гаси жеђ. Где је Дух Господњи, ту је слобода (II Кор. 3, 17.). А ту је одважност, храброст. Песништво у уметности је одељено од љубави Христове, од агапе, од Евхаристије. А право духовно песништво сазире, сазрцава знакове времена – главна обележја епохе, испитује их и у светлости Еванђеља изводи их и тумачи. Занима се за оно иза. Угао из ког се пева уметнички и духовно је различит и непомирљив, па су и панораме и концерти непомирљиви. Духовно песништво (богословље) има слуха и за свет и за садашње песништво у молитвеном тражењу и очекивању да за све људе остане разбуђујући и отрежњујући показатељ пута спасења. Господ Христос јој је дао плодност, односно даривање најприроднијег живота. Црква пева путујући, оживљавана надом да ће наћи своје уточиште, своју отаџбину, а описују је речи επίσκοπος-епископос, πρεσβύτερος-пресвитерос, διάκονος-диаконос, као и новозаветни народ, захваћен Христом, односно који је задахнут Духом. У целости Црква је народ царева, свештеника и пророка у Христу, она је натприродна свест вере која се изражава само поезијом. Вера се открива песништвом у Христу и Њему се остварује у слободи (II Кор. 3, 17.). Песништво = Дух је оживљује, а Дух је одлучујући јер је он πλήρωμα Χριστού-плерома Христом, пунота Христова и заједништво у Њему.

Јеромонах Иларион Ђурица