Јн 14, 23-29; Јн 15, 26-27

Утјешитељ Дух Свети, ког ће Отац послати у име моје. Он ће вас научити свему и подсјетиће вас на све што вам рекох (Јн 14, 26). Дух Свети који од Оца исходи укључује Божју Реч и јавља је према плану Божије љубави према скромним људским могућностима поимања. Када Реч Божија заврши своје послушање на Земљи, настаниће се у Очев Дух. Тај Дух је Свети и у потпуности је различит од сваког другог духа и јавља се као Божији. Божија Светост је најбожанственија управо у Духу Светоме. Серафими су Му најближи, јер они стоје најближе Божју престолу и непрестано понављају славословље Божијој Светости. Зато се дејство Светог Духа види у Његовом деловању и у Његовом дејству које све освештава. Он Божјом Светошћу потврђује своје благодатне дарове. Божију Светост само освештавајуће благодати само потврђују, поучавају и воде ка спасењу. Духа Светога ће Отац послати, као што је и рекао, у Синовље Име. Овај хебреизам „у моје име“ можемо у духу српског језика пренети „у Мени“. Израз „у име моје“ посведочује да Богочовек Христос у изливању Духа Светога учествује у потпуности. Отац шаље Светог Духа у Сину. Деловање Светог Духа се назире и види у дару поучавања и просвећености дух-душа. Са тим поучавањем здружено је и прекаљење Огњем и јачање, те и оспособљавање да можемо извршити све оно што нас Дух учи. То важи за сваку Божију дух-душу и за васцелу Цркву од памтивека до данданас. Господ нам опет говори о Духу Светоме који од Оца исходи. У потпуности је јасно да је Дух Свети посебна Божанска Хипостас која излази од Оца. Светоотачко богословље узима да Дух Свети излази од Оца, као што исповедамо ми на Истоку. Дочим, на Западу су додали и речцу filioque, и од Сина, како исповедају латини. На Духове се јавило просијавање благодати у толикој пуноти Духа Светога, из устију су проповедника изашле тако садржајне речи драгоцене истине да је то навело велико мноштво Христових противника и убица, те су сад постали спремни да умру за Њега. То је учинио Дух Свети пре обећан и тада послан... и Дух Свети, посведочује Христа и моћно јача Његове сведоке. Христове је пријатеље ослободио страха и мржњу је Христових непријатеља претворио у љубав (Свети Августин Хипонски). У историји су често наступали тешки тренуци за Цркву, како од њених прогонитеља, али често и од лажне браће. Међу лажном браћом има разних изопачењака који у име „праве вере“ почине велика злодела, па и злочине. Та злодела су уперена против Цркве, мада њихови чинитељи мисле да су руковођени благодаћу Божјем. Ту подразумевамо клерикализам и гуруизам, нарочито. До данас се међу Јеврејима може чути рабинска узречица: „ко пролије крв безбожника (а ту спадају сви хришћани и муслимани) изједначује се са оним који приноси жртву“. Ево вам лица и наличја злог духа и великог његовог утицаја на нас људе. Зао дух опија, заводи и буди мржњу на основу управо онога што би нас који верујемо у Бога морало стајати. У свим тим наведеним случајевима се вера изопачила у религиозност и понаша се као идеологија која се представља као од Бога откривена вера. Чим шкоди ма и једном човеку, не ради се о вери и откровењу, већ о идеологији, а идеологија религије хита само за капиталом, златом и сребром издаје вере. Све су религијске идеологије злодела Јуде Искариотског.