Вода у светом Крштењу постаје „извором оне воде што струји у живот вечни“. Та преображена Богочовеком вода која памти, осећа и оживотворава, те и струји само на оне који су достојни вечног спасења. Ради чега се благодат Духа назива водом? Благодаћу воде постоји живот. Без воде је немогућ живот биљака и животиња, флоре и фауне. Вода као дажд, као киша. Она има безбројне учинке и дејства. Вода је живот винове лозе, пшенице, маслине или палме. Она је свему што живи све. Она свакој живуљки, сваком живом бићу даје животни дах и управо оно без чега не може постојати.

Дух Свети, исти истицијани и невидљив и несагледив, даје благодат како он хоће. И као што спарушено дрво, ако се добро залије, пропупи и олиста, тако и грехом олагана душа, ако проплаче покајањем доноси свете плодове покајања. Дух Свети је један и увек исти, јединосушан. Он управо, по Божјој вољи у Богочовеку Христу, у његово име, је извор и узрок врлина и надврлина – крепости. Дух Свети се служи нечијим језиком или руком, говором или пером, у проучавању Мудрости Божје или поучавању или се пројављује као дух пророштва да просвети нашу памет, наш ум. Једном даје моћ да изгони ђаволе, а другом способност и позваност да тумачи божанско Писмо. Једног устаљује у умерености, а другог надахњује да буде душа, срце милосрдно. Једног позива на пост, строги покајнички живот и подвиг, а другог поучава да презире „потрошачки менталитет“, робовање стварима и да проповеда Евангелије; док оне најврлинскије припрема за исповедништво или мучеништво. У свакоме се различито даје и у свакоме различито делује. Нема истоветног дејства Духа Светога, већ је свако дејство јединствено, уникатно. Међутим, он сам, Свети Дух је увек исти, као што је писано о њему: „Свакоме појединоме јавља Дух на општу корист“.

Дух Свети је благ и нежан. Надахњује нас угодно и мило, ту инспирацију доживљавамо. Тек да се сетимо да је јарам његов благ и лаган. Његов силазак, његово наитије наговештавају и најављују сјајни светлаци, зраке светлости и знања – креативности, стваралаштва. Срце је милосрђа, јер увек долази као прави покровитељ, прави заштитник. Он спасава, исцељује, поучава, умудрује, опомиње, окрепљује, утешава и исијава ум, али најпре оне који га примају, али и преко оних који су га примили и другима.

Некрштени је или непокајани, у тунелу, у мраку, па када се обасја Сунцем – Богочовеком Христом, прогледа и јасно види својим очима, те сазире и прозире оно што у тами није видео, тако је и у души просветљеној која је завредела харизме (χάρισμα), дарове Духа Светога, па облагодаћен натприродном светлошћу, невечерњом, види јасно и што раније није видео.