Јн 7, 36-50

Хоће ли оживјети и ове кости? (...) Пророкуј за те кости и кажи им: сухе кости, чујте ријеч Господњу (...) Ја ћу метнути у вас дух, и оживјећете (Ез 37, 3-5).

У овом светом Еванђељу спомиње се последњи велики дан јеврејског празника Сеница ког су Јевреји славили сваке јесени, сећајући се лутања својих предака пустињом, те су у својим оградама или двориштима разапињали сеницу или шатор. Потом су развили богат скуп обичаја који су пратили ту свечаност, тај церемонијал у вези са водом, која је у пустињи била спасоносна. Коцком одабрани свештеник би на извору Силое у златној амфори захватио воде и уз китаре и цимбала, те и појање народа, носио у Храм, па излио на жртвеник. Потом је бивала игранка без престанка. Такву прилику Господ је искористио да раздрагане Јевреје, сустале од игре, позове на духовну воду која не само да утољује жеђ, дочим онај који је од ње пио више не жедни (Јн 4, 14; 6, 35). Зато еванђелиста на Господа Христа примењује речи Светог писма (Ис 44, 3; 55, 1-3; Ез 47, 1-9) да ће из Његовог подребарја потећи жива спаситељска благодат. Свети Јован Богослов вели да се зацело радило о Духу кога су примили сви који верују. Дух оживљава и освештава Цркву. Дух свети је дошао тек пошто је Господ васкресао и вазнео се. Због тога је разумљиво да је било потребно да се Он на видљив начин узнесе на небо, те и да се тако опрости од својих ученика. Непорецива су два плана спасења. У Старом завету се благодат Духа Светога изливала изузетно и углавном је бивала помоћ коју је Бог давао у великим и ретким приликама. После, пак васкресења и вазнесења, Дух Свети је присутан, изливаће се обилно и одух-душевљаваће верујући народ. Црква ће ту благодат препознати пре свега у деловању светих тајни. То пре свега вреди за крштење и миропомазање. У древној Цркви се најчешће у васкресној ноћи крштавало, док се миропомазивало све до VI века тек када се новокрштени просвети вером.