Дап 2, 1-11; 1Кор 12, 3б-7.12-13

Духовско славље је улажење Цркве у саму себе да би уочила шта је у њој никло, пролистало, процветало или донело плодове. Да види шта води Дух Свети, а шта води дух времена. Тамо где надвлада агресивни, насилнички дух времена, Црква се повлачи и иде у прогонство. Свети Јован Крститељ и Претеча је покушао да скрене пажњу духовима свог времена на Дух који они не познају: Међу вама стоји кога ви не знате (Јн 1, 26). Непознати, као у каквој дух-душевној математици, био је и остао Логос, Смисао, односно Реч. Рецимо то слободно Духу Светоме који нас прожима, а Кога ми не познајемо.

Право наслеђе је задобијање Духа Светога као вечне присутности Божије: Ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утјешитеља да пребива с вама вавјек. Духа Истинe, кога свијет не може примити, јер га не види, нити га познаје; јер са вама пребива, и у вама ће бити (Јн 14, 16-17). Дух Истине, као остварено обећање постаје надстварност за оне који су је примили. Примите Духа Светога, примите тај чудесни дар Цркви Оца кроз Сина. У њему је сва присутност духовног у Цркви. Свети Дух је Дух-душа Цркве. Без Духа Светога немамо Данас и Сутра. У Цркви је само мртвило, мртвосаност и мртвозорци. Еванђеље испрано од логосности. Црква је установа лешева, Њени ауторитети само владавина, тиранија и дискриминација. У њој је Велики инквизитор и ломаче. Њена мисија само идеолошка пропаганда. Њено свештено деловање само искушење, а „православље“ постаје рабословље двоструког морала. Утаман томе, тамо где је Дух Истине ствара се, подиже и уздиже Цркву у порођајним боловима извршавања светог Еванђеља. Васкрсли и Вазнесени је свеприсутан. Еванђеље „пуца“ од живота. Црква је тајанство заједништва у љубави. Црква је Углед, Отменост и надмоћност Духа. Црква, права Црква, ослободилачка је и ослободилачко је служење у узајамним метанијама међу достојанствима. А богослужења те Цркве нису мртви церемонијали, већ деловање на личном обожењу. Дух Истине је Дух Свети у Цркви. А Дух Лажи је у свету. Дух Свети је присутан у Цркви, а Дух Лажи у јоги, tm медитацији и сличном насиљу над личној дух-души. Дух свети је присутан у свима који су крштени и миропомазани. Они су сви имали и имаће у будућности своје личне Духове. Лични Духови су личне благодати и свете тајне. За духовне дарове је речено: Различити су дарови, али је Дух исти (1 Кор 12, 4). И различне су службе, али је Господ исти. И различна су дјејства, али је исти Бог који дјејствује све у свима (12, 4-6). А дарови, харизме, свакоме се дају као пројава Духа на личну корист (1 Кор 12, 7). Сваки има сопствени дар од Бога, овај овако, онај онако (1 Кор 7, 7). Општи дарови – свете тајне, дају се свима који их примају. Који су крштени, зацарени су Духом Светим и Евхаристијом нахрањени и напојени.

Дух Свети дише „гдје хоће“, како хоће и када хоће. Дисање Светог Духа није везано за чинодејства, а ни за институцију Цркве и чиновнички клир. Дар Духа се поверава и посредује само светошћу и љубављу. Свети Дух је исти и делује за добродетељ васцеле Цркве. Из ње бујају бујице, реке и мора Духа која су неисцрпна и напајају благочестиве дух-душе и тела. Дух је тај који покреће сав слив духовности и средишта, језгре које испуњавају светлошћу и свемоћима. Дарови су задати даровитима за обогаћење и освештање Цркве, по речима светог Аве Јустина. Свете тајне су дане Цркви за обогаћење и освештање појединаца. Између дарова којима је даривана Црква и оних којима су даривани појединци постоји и потпуни склад и узајамност. Цепати тај склад и узајамност, значи довести у питање равномер, aequilibrium, када се појављују изопачења, твз. „магијска побожност“, односно неодмерено и неодговорно дељење светих тајни (сакраментализам) или тотални спиритизам. Дух дише где хоће и своје дарове даје како Он хоће. Особите дарове и способности дарује онима које спрема за разне службе и дужности, за обнову и пројављивање Светог Духа за општу корист (1 Кор 12, 7). Често се црквена институција опире и прогони даровите, а пригрљује „мртво море“. Зато су сви даровити прогоњени, јер су се саобразили Христу. Ко је задобио Христа, мора бити гоњен. Дух Свети је равномер који осигурава равнотежу дарова и поделе светих тајни и опире се свођењу светиња на магијске обреде. Често се не пројављују деловања као Божије силе када се делује собом, а не Богом. Дух Свети је дух-душа свете тајне и свте врлине. Он је скривен и претвара шта хоће у догађање и оддогађање благодати.

У светим тајнама Дух Свети чини дејствујућим и осавремењује Христово васкресно светотајинство. У њима уприсутњује самога Христа као васкреслог Господа. Крепост Цркве, по светим Оцима, долази од Духа Светога. Узмимо само Евхаристију, па ће нам бити јасна крепост Цркве. Литургију остварује Дух Свети. Дух је оно што оживљава, тијело не користи ништа (Јн 6, 63). „Тијело“ је обред, па и сама литургија ако се служи без вере остаје „тијело“. Литургија оживљава ако се служи и проживљава са вером, љубављу и у светлости Духа Светог. Као што су очи слугу упрте у руку господара њиховијех (...) тако су очи наше у Господа Бога нашега, док се смилује за нас (Пс 123, 2). Свете тајне су савршена Божија дејства. Свети Дух је Онај који их извршава. Ако покушамо да их извршимо собом, а не Богом, магови смо или магичари. Не предводи Литургију ни епископ , ни свештеник, нити они који је деле са народом Божијим. Евхаристију слави једини Архијереј, Господ наш Исус Христос. Међутим и ми као народ Божији нисмо гледаоци, већ смо сапобедници са Победником над смрћу, грехом и паклом. У светом крштењу не војујемо ми са Сатаном, већ га сатире сам Господ Исус Христос. Списитељ друге књиге Дневника нам стеже руку за одважност: Не треба ви да се бојите у овом боју; поставите се, стојте па гледајте како ће вас избавити Господ (...) Не бојте се и не плашите се! (2 Дн 20, 17). Дарови су надприродни савезници светих тајни, а и градитељи Цартсва Небеског на земљи. Свете тајне и напајају, те и оживљавају. Свете тајне примати као благодатне дарове Христа Васкреслога, а то значи благодарствено (литургијски) у радости и богочежњивости, а не реда ради, споља и сувопарно. Обредно. У раној Цркви су дарови цветали обилно. Али и данас у правој хришћанској заједници цветају харизме и то: харизме вере и молитве, харизме апостолата и проповедања, харизме прозорљивости и друге харизме служења у литургијској заједници. Оне су дух-душевни састав у телу Цркве, али и динамизам кретања и ширење, те и богатство и обиље дарова (1Кор 1, 5). Заиста сваки чисто људски дух-душевни орган није у стању да прими ту божанску енергију, већ је одмерава и проширава људскост до божанског. Епископ и свештеник се морају ослободити својих великих и малих слабости, замагљености и мрена које очигледно видимо у читавом преостанку живе Цркве. Да се потпуно искључи вршење било какве власти у Цркви, већ да се укључи служење и узајамна метанија. Власт у Цркви да се одрекне самовољног господарења у Кући Господњој, те да се покајањем преда извршавању светог Еванђеља.

У нашој помесној Цркви, богомолитељски покрет оздравио је, исцелио свети Николај Жички. Данас нам је такође потребно „проветравање“ Духом Светим, покајањем. Покајање би нам дало спонтаност, стваралаштво, стварање, те и моћ сведочења. Моћ сведочења је типична за деловање Духа Божијега, а немоћ сведочења је знак запуштеног винограда, вињаге Господње. Када се покајемо сићи ће на нас, и примићемо силу Духа Светога (Дап 1, 8). У томе је раздрагана нада за будућност наше помесне Цркве. Ни богомолитељски покрет, а ни овај покајнички за који се молимо, нису били против, већ су били за Цркву. Критиковали су пре свега владатеље у Цркви, истичући праве молитеље.