Мт 3, 1-12

Исклијала је шибљика из стабла Јелисејевог (Ис 11, 1). Давидова царска династија из стабла Јесејева, које је већ одумирало, слично скоро исушеном пању, да би била оживотворено у Приснодјеви Марији из Назарета, обрученом Јосифу, из дома Давидовог, родивши нам Спаситеља. Пророк Исаија га је видео и описао у Духу Светоме као пуног Духа Светога, испуњеног свим даровима Духа. И на њему ће почивати дух Господњи, дух мудрости и разума, дух савјета и силе, дух знања и страха Божијега (...) по правди ће судити сиромасима и по правици карати кротке на земљи, и удариће земљу прутом уста својих, и духом усана својих убиће безбожника (Ис 11, 2-3). Вук ће боравити са јагњетом, и рис ће лежати са јаретом, теле и лавић и угојено живинче биће заједно, и мало дијете водиће их (11, 6). Пророк говори о миру који ће донети то Дијете управо учећи људе да савладају све пожуде које их чине непријатељима једне другима, те да се оплемене тим Дијететом, те да се љубе као браћа и сестре. Онда ће се Коријен Јесејев – Господ наш Исус Христос, уздићи као песница јеврејског народа ком је Он постао слуга, е да би показао да је Бог веран својим обећањима. Главно Божије обећање је да ће све многобошце, пагане, прихватити као своје изабране у Господу Христу. Тиме се доказује Божја љубав, бескрајно милосрђе Његово према људима. Ту љубав морају људи неговати међу собом. Та љубав је обележје месијанске ере већ две хиљаде година, а људе, човечанство, раздире мржња, братоубилаштво, немир и неслога. Свет је далеко од покајања и обраћења Еванђељем, па и добар део Цркве. Покајте се, јер се приближило Царство Небеско (Мт 3, 2), никако да чује не само човечанство, већ и Црква. Срамно је што још живимо велики црквени раскол. Зашто су сви пророци проповедали покајање? Зашто је Крститељ Господњи проповедао покајање? Да ли је овакво човечанство спремно да се крсти Духом Светим и Огњем Божијим? – Да смо се крстили Духом Светим и Огњем били бисмо обдарени пре свега љубављу и уживали бисмо у свим плодовима страдања, смрти и васкресења Господњег. Сви су позвани на дубље покајање, а ко је Господа Исуса прихватио покајањем још је у мањини. Још га нисмо прихватили у пунини, задржали смо многе идоле у свом срцу и животу, од којих је највећи новац. Тај мамонизам поткопава и црквену институцију, односно, цркву као установу, али је не поткопава када је она збег оних који су предахнули између два гоњења, Тор Господњи, права Црква. У Њој новац служи само да би се преживљавало, а не да би се богатило, срамно богатило.