Мт 11, 27-30

Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити (...) и наћи ћете покој душама својим. Господ, по свом обичају у дан суботњи читаше у синагоги место код пророка Исаије: Дух Господњи је на мени: зато ме помаза да благовијестим сиромасима: посла ме да исцијелим скрушене у срцу; да проповиједим заробљенима да ће бити ослобођени, и слијепима да ће прогледати, да ослободим потлачене (Лк 4, 18). Господ позива к себи све, а нарочито оне који у телу или у дух-души трпе, који страдају и муче се са животним невољама, тескобама. Мала група „сулудих“ од шездесетих - седамдесетих година прошлог вера, окупљала се код преподобног аве Јустина Новог Богослова, да их он, у Христу утеши, освежи и улије снаге да издрже, и Господ је тој малој чети давао сузе окрепљење и починак, од недеље до недеље. Један брат је те походе светом старцу звао уливањем снаге да се издржи. Данашњи хришћани немају, чини ми се, озбиљне покајничке храбрости коју сам Ава називао „сулудошћу, али спасоносним“. Они су заузети претераном заузетошћу. Активни су 24 часа дневно и као да нису способни да се зауставе. Они су гладни и жедни те неизрециве потребе за предахом и освежењем. Савременом хришћанину не достаје духовни одмор у духовном сабирању у слаткој осамици, сазирању и молитви. Тај духовни одмор нема везе са ленчарењем у чамотињи, он је преко потребан услов да бисмо у себи сусрели Бога. Господ нас непрестано позива на те литургијске сусрете лицем у лице: Пођите ви сами на усамљено мјесто, и отпочините мало (Мк 6, 31). Без тих „почивки“ немогућ је духовни живот. Тај духовни предах мора да укључи многе молитве, читања Светог писма, а нарочито Псалтира. Иначе ћемо духовно закржљати. У молитви штите Царство Божије – Господа Христа. То Царство је у хришћанима Пресвета Тројица, међутим оно се може открити, њиме се не можемо наслађивати без ових часова повлачења у осаму ради богословствовања – разговора са Богом, молитве. А ти када се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно (Мт 6, 6). Молитва је чин вере, љубави и наде. Уздизање дух-душе к Богу, обожавање Бога, благодарења Богу, прослављања Бога, тражење и искање од Бога. Ваља, треба, да се молимо,и да никада не клонимо (Лк 18, 1). Молитва је вазнесење душе к Богу или искање примерених добара од Бога (Свети Јован Дамаскин, De fide orthodoxa 3, 24: PG 94, 1089D) Гордоумник се не може молити, већ само смирен, који је савладао своју охолу вољу. Смирени се моли „из дубине“ (Пс 130, 1) скрушеног хришћанског срца. Дар молитве има само човек просјак Божији, како вели један свети Отац. Молитва је обострана жеђ Бога и молитеља. Сусрет наших чежња. Бог је жедан молитеља-мољитељица, а молитељи и молитељице жедни су Бога. Ту жеђ утољава само „вода жива“, па и „извор воде живе“ (Јн 4, 10; Јр 2, 13). Прави одговор вере на обећање спасења. Сав човек моли, како речима, тако и покретима. Дух-душа, срце, оно је што моли. Тело такође моли покретима живота у благодати. Онај који по вољи Божјој свагда живљаше (Пост 6, 9), ходаше с Богом. Ходи са Богом сваки који се моли. Молитва обнавља човека према икони Божјој и чини га учесником у свемоћи Божјој, односно у свемоћи љубави која је спасоносна. Молитва је знак борбе вере и њене победе у истрајности. Васпитање у молитви и за молитву стиче се на Литургији као ходочашћу према Светости и Слави Свевишњега и тако нам блиског Бога. Много је моћна угодна молитва праведника (Јак 5, 16). Један од алилујара светог Амвросија Миланског пева свој одговор Цркви о молитви: Шта је лепше од псалма? Лепо стога вели сам Давид: „Хвалите Господа, јер је псалам добар, Богу нашем нек је слатка и достојна похвала“. И са правом: псалам је благосиљање верујућег народа, величање Бога, благодарење Цркве, свеопште појање, говор васељене, вере... (Enarrationes in psalmos, 1, 9, PL 14, 924).