Ис 35, 1-10

Питање смисла живота би требало да постави двадесет први век, и то на свом почетку. Нажалост, поставља га у времену масовних катастрофа и џихада, рата против целог света. Столеће које је прошло, и измислило је само две глупе ствари: поливинске кесе (обиље pvc-кеса) и потрошњу. Столеће у ком живимо ће поставити питање смисла и дати јасан одговор. Око нас су све сами разочарани и депресивни, како се то учено каже, они који најмање сами себе заваравају. За њих је живот апсурд, бесмислица, велики промашај и тихо умирање. Припрема за смрт. Тек веома мали број, најмањи број, оних који се окупљају у црквама, решење живота и смрти гледа у Господу Исусу Христу. Излазак из Мисира, из Египта, четрдесетогодишње лутањем пустињом означује се не само као прекаљење, већ и рођењем изабраног народа. Улазак у обећану земљу, те и мајчинско-очинско Божије старање за Израиљ, откровење је Божје присутности усред свог народа. Неколико столећа касније тај повратак из ропства поприма изглед поновљеног Изласка. Слава Божија ће подупрети темеље Новог света, и новог стварање. Пустопашица пустињска ће богато процветати. Слава и просијавање нашег Господа, ступивши у необрађену пустињу, и пролистаће и процветати. У том рајском перивоју избављени радосно поскакују. Као што је у Мојсијево време из стене потекла вода, тако ће водене бујице, реке и извори, изгорелу и осушену степу претворити у плодне оранице. У пределима жеге и жаропека биће обиље извора водених. Е, сада треба бити јунак! Треба имати поуздања и одважности да се спасемо. Са спасењем долази вечни живот и вечна радост. Треба бити јунак и покајати се, одрећи се зла и започети нови живот са новом надом, са новим маховима и са пронађеним смислом свог достојног живота у ком је Логос Божији присутан као надошло спасење. Овај диван опис рајског стања које ће наступити после ослобођења, знамење је Месијиног доласка и знаковити опис дивних дарова, плодова, искупљења и спасења које ће Он донети човечанству. Охрабрите се, не бојте се (Ис 35, 4). У историји спасења увек се понавља то заузимање Божје за нас слабе и потлачене. На чудесан начин расте сигурна нада и ишчезава малодушност, те радост обузима, занос прожима дух-душу. Брат и Пријатељ нашег спасења беседи на литургији, беседи нам усред вреве и велеградске буке, као и у тишини осамице.