Врата Божијег Тора у овом поређењу се описују топло и личнијим тоном, као добри Пастир. Многа су места у Светом писму где се Бог јавља као пастир: у овом еванђелском одломку, те и у поређењу о изгубљеној овци, најупечатљивији је описан, јер нас тражи и налази да би нас спасио положивши живот свој за нас. Живот „нико не узме од мене, него га ја сам од себе полажем“ (Јн 10, 18), рече Господ. Потом, два пута у Еванђељу истиче да свој живот опет узима. Добри пастир је жртва и свештеник, ловор и победник. Он је у најсрдачнијој свези наизменичног и непрестаног признања и даривања на доброј, зеленој паши. „Добра паша су речи Светог писма“, како вели свети Амвросије Милански. Логос Божији је Очеву заповест примио од Јединородног, као савршеног, апсолутног, а њоме му је све дато са тим Оваплоћењем. Тако нас добри Пастир узноси у Пресвету Тројицу: „Све је ваше, а ви сте Христови, а Христос Божији“ (1 Кор 3, 22-23)
„Сви који год дођоше прије мене лопови су и разбојници: али их овце не послушаше. (...) Ја дођох да живот имају у изобиљу“ (Јн 10, 8.9). Добри пастир је узор свима крштенима, а особито свештеницима који делују у духу Христове љубави, а не у духу клерикализма. Он нам се даје за храну у светој Евхаристији. Свима својим ученицима препоручио је: „Љубите једни друге као што ја вас љубим“ (Јн 15,12). „По томе смо познали љубав што Он за нас живот свој положи; и ми смо дужни полагати живот за браћу“ (1 Јн 3,16). Ево поруке свим малим и великим апостолским наследницима: „Чувајте стадо Божије, које вам је повјерено, и надгледајте га, не принудно, него добровољно, и по Богу, не због нечасног добитка, него од срца. Нити као да господарите наследством Божијим; него будите углед стаду“ (1 Пт 5, 2-3). Тешко нама који смо се недостојни, грешни и порочни полакомили, да будемо свештеници и првосвештеници! Читајући и сазирући о Христовом Архијерејству дубоко и болно жалим што се у нашем апокалиптичном времену ретко појављује такав свештеник у нашој црквеној стварности. Побожан, пун љубави и мудар, а не човек своје касте, среброљубив и честољубив и лажан брат. Где су ти Христови наследници, слични Јовану Златоустом, Григорију Богослову и Нектарију Егинском? Где су они који би о себи могли да кажу: „бијасмо благи међу вама као дојиља када негује своју дјецу“ (1 Сол 2,7) у овом духовно мртвом времену? Где су та хладна охола и себична срца међу покајницима? Ево ту су јунаци вере и у нашем пустопашном времену: Николај, Јован Шангајски, Јустин Нови и Тадеј Витовнички!