Мал 3, 19-20а; 2 Сол 3, 7-12; Лк 21, 5-19

Овај одломак светог Еванђеља говори, рекло би се, о несрећи, ратовима, бунама, устанцима, превратима (револуцијама), наглим и насилним мењањем поретка ствари. Још он јавља о земљотресима, оксудици и беди, те и о кугама времена. Упркос том невеселом утиску, он уствари благовести, наговештава, мир. Хеленски учени свети апостол Лука, лекар и иконописац, отворено нам доноси наговештаје несрећа којих ће бити још више у хришћанској историји. Господ је донео начин како да се несреће преброде и савладају у Његово Име. Ни длака с главе ваше неће пропасти. Трпљењем својим спашавајте душе своје (Лк 21, 18-19). Упркос Лукиној обазривости у бирању израза, којима описује и избегава наглашавање узбуђивања и патетике, овај еванђелски одломак нас доводи до суочења са положајем ране Цркве. Поражавајуће су истине пред које нас доводи и са којима нас суочава. Ни камен на камену неће остати. Што значи, не само Храм у Јерусалиму, већ и васцео строј овога света. Проћи ће спољашњи вид овога света, закључује свети апостол Павле: пролази обличје овога свијета (1 Кор 7, 31). Од овог тренутка права Црква се налази у збегу између два гоњења. Од тада је права Црква поклоничка (ходочасничка), у непрестаном бдењу и ишчекивању другог доласка Господњег. Нема устоличавања (интронизација) оних који проводе свој живот у дебелој ладовини и лешкарењу.

Солуњани оних времена закључили су да је нецелисходно стицати, радити и производити, јер ионако све пролази. Хришћански је живети у Данас, односно из Дана у Дан, погледајући тек на Сутра, не планирајући дугорочне обавезе и далеке рокове. Чујемо да неки међу вама живе неуредно, не раде ништа, а у све се мијешају (2 Сол 3, 11). Таквима заповиједамо и молимо их у Господу нашем Исусу Христу да мирно радећи свој хљеб једу (3, 12). Ако ко неће да ради, нека и не једе! Свети апостол посведочује да је у зноју лица свог зарадио свој хлеб, да није ленчарио, да је као високоучен радио као опанчар и ткалац шатора дан и ноћ да не би ником пао на терет и на издржавање. Својим радом је издржавао многу сиромашну браћу и сестре или оне који су остајали без посла. Он је као веледух, односно као интелектуалац, рекло би се, за Коринћане, Солуњане, па и за цео Илирик био права узорна новост. Културе јудаизма и антике презирали су мануелни, физички рад, те су их презирале као понижавање људске личности. Физички рад се сматрао дужношћу робова и неуких. Свети Павле поседује високу културу као познавалац и тумач Библије, разумева и тумачи Бога као узор рада, стваралаштва. Бог ради шест дана, а седмог дана почива освештавајући симболично време рада и време одмора. Тако је било и пре него што су човек и човечица сагрешили. Судећи по апостолу народа, физички рад је благословен и као интелектуални, односно, стваралачки и духовни. Господ наш Исус Христос ради од своје тринаесте године.

Данас сви дозвољавају да је сваки поштени рад, био он телесни или умни, раван по части. По Карлу Марксу рад је отуђење. Човек се радећи опредмећује у производу рада, претвара се у њега, у суштину снагу-рад. Онога часа када се у данашњем нехуманом капитализму плод, односно „вишак вредности“ одузме од радника, одузима му се и његов реалитет, његова стварносност. Радник је лишен добробити од свог рада, осиромашен је и стога отуђен. Узмите саму експлоатацију испирача злата и вађења драгог и полудрагог камења од стране Јевреја у Африци!

Света Црква је дужна да данас сарађује како са Дарвином, тако и са Марксом. Како са спортом, тако и са музиком. Како са информатиком, тако и са оним областима људскости који ће се тек јавити у будућности. Наравно, Дарвинова теорија и Марксова визија, нису наше, хришћанске. Човек радник није снага-рад, већ дете Божије предодређен за вечно испуњење и спасење, које се не отуђује у раду, него се остварује у њему.

Човека у његовом унебоходу прате његова дела (Отк 14, 13). Људски рад је учествовање у створитељском и стваралачком Божијем делу, у искупитељском делу Христовом, те и у човековом стваралаштву. Међутим, рад је труд, мука, сукоб, проблем, казна усред греха. Авељ постаје сточар, а Каин земљоделац (Пост 4, 2). Ево вам „сукоба интереса“ у библијској економији. Замљоделци су од памтивека били природни непријатељи пастирима. Сетимо се западњачког освајања Америке, тог геноцида над Индијанцима који и данас траје. Пастирима треба испаша, а земљораднику ограда. Односи у раду су неправедни, искоришћавалачки и насилнички, односно грешни су, а не рајски. Покварена воља капитализма све изопачује. Адамов грех је сада егоизам. Егоизам се види као и начело савременог клерикализма у Цркви. Не занима Великог инквизитора вера, већ буџет и капитал. Вера и богословствовање непотребне и нерентабилне су категорије. Шта ће вам Христос кад имате капитал? Шта ће вам Христос кад имате Меркура?

Капитализам је непријатељ бр. 1 саборности свете Цркве. У Цркви се јавља велики број „незапослених“, али и помањкање „рада“, са свим урнебесима које изазивају. Економска драма коју чини епископат, свештенство и ђаконство, потреса Цркву, морално и богословски, и рађа велика незадовољства и зависност међу „незапосленим“ клирицима. „Незапослен“ клирик себе сматра бескорисним. Понекада губи самопоштовање, па и поштовање своје хришћанске заједнице, па и својих пријатеља. Често их неки паметњаковићи криве за неспособност, за неумеће да се снађу, да се боље „позиционирају“. Цела Црква страда од губитка одговорности и састрадавања. Бич нерукополагања нових клирика замахује управо на народ Божији. Ако је прво зло мањак рукополагања, друго је рукополагање уз симонију. На жалост, претерује се у грабљењу! Новац постаје опседнутост добропозиционираних у Цркви. Црква опустошује од сваког идола, а нарочито од идола великог новца. Дубоки су поповски џепови, каже народ. Такви епископи и попови неће да чују Господњи говор: Рад је ради човека, а не човек ради рада! Која ти је корист ако згрћеш и отимаш од своје Цркве. Зато неће остати ни камен на камену, нити ће остати ни један новчић у попадијином сефу.

Браћо и сестре, да не постанемо мамонисти и робови стицања. Сад је доста са стицањем! Сада наступа тренутак у ком сваки свештени делатник долази и приноси олтару, а не одузима олтару. Приносимо Господу све што смо зарадили часно, а оно што смо украли или отели, вратимо народу. Господ прима само часно наше служење и придружује га, враћа нам га као „јело живота вјечнога“, а нечасно је са нечастивим.