Црква посвећена светом архангелу Михаилу у Брезовцу код Аранђеловца, коју је као своју задужбину подигао последњи српски владар деспот Ђурађ Бранковић Смедеревац, спада у ред најстаријих сакралних објеката у Шумадији. На лунети изнад улазних врата у храм стоји да ју је Ђурађ Бранковић подигао 1444. године. Црква је појала наредних 166 година, па затим опустела све до 1795. године… - Има неколико предања о настанку брезовачке цркве. По једном њу је као задужбину подигла сестра цара Душана свом мужу Мрњи који је ту, каже прича, по повратку из Угарске пао са коња, набо се на копље и ту издахнуо. Према другом предању, у Брезовцу се представио и Ђурађ Бранковић 1456. године, међутим његов гроб је непознат. Поред деспота Смедеревца имамо и помен Бакића, утицајне властелинске фамилије у Брезовцу и Бањи, која се у Угарску иселила 1525. године - каже Владета Коларевић, књижевник и познавалац историје и традиције овог краја. По његовом мишљењу, у брезовачком манастиру треба тражити и споменик веначко-рудничке епархије. Последњи акт епископа пре него што је остављен негде био је да се живопише рудничко Благовештење, што све говори о стварању монашке историје. - Према другом и трећем предању - наводи даље Коларевић - црква је закопана. Уз велике почасти записи су некада сахрањивани. Поставља се питање зашто је црква закопана? Вероватно да имају неке мошти које непознати не треба да оскрнаве. Брезовачка црква била је закопана између 1610. и 1795. године. Тада је Арсеније Вујановић милошћу руководиоца београдског пашалука Мусаја-паше, званог Српска мајка, добио бурунтију и 150 гроша и у оригиналним документима се каже 'извадише цркву брезовачку', тако да предање о закопаној цркви није било ни неосновано - подвлачи Коларевић. - Само име Венац говори да су се уз један ритуал уводили наши владари, али обављана су и крштавања и венчавања. У 18. и 19. веку Букуља се и не помиње као Букуља, већ су све то биле Веначке планине. Уз брезовачку цркву сродне богомоље из тог времена треба тражити у Бобовику у Вукосавцима и Врањевцу у Босути јер су то била духовна жаришта - закључује Коларевић.