Лк 13, 22-30

Атеистички антихуманизам је избацио и последњи зрак Бога из људске свести. Он је подупрт рационализмом и егзистенцијализмом. Марксизам је њихов копилан. С обзиром да су геј пар. Родила га је сурогат-мајка познатог, али неиндетификованог порекла. У оба правца „научног атеизма“ клица је рационализам. Он инсистира на филозофији ограниченог на „подручју неодређених ствари“ (Пол Валери). Ниче у јеврејској религији и хришћанском откровењу гледа израз злопаћења „сиромашних“ и од њега ће га избавити надчовек будућности (Антихрист). „Ако Бог постоји, човек је роб“, бунца Бакуњин, руски револуционар XVIII века. У XIX веку атеизам је прешао са интелектуалног плана на егзистенциалан. „Људи постају атеисти када открију да су бољи него њихов Бог“ (Прудан). Тог тренутка је атеизам постао антитеизам. Антитеизам је сада аксиом. Зато је Маркс написао да атеизам треба прећи. То „прећи“ значи да је доказано непостојање Бога, па се мора поћи од постојања човека. Антитеистички Бог се ослања на атеизам. Он афирмише човека. Човек је демијург човека. Слобода је врхунац човештва. Проблем атеизма је задњи смисао слободе. Што је човек више религиозан, мање је човек – тврде атеисти. (Погледати код аве Јустина о хуманизму по човеку!).

Сваки верујући, без обзира на веру или религију исповеда и поставља логично питање: Господе, да ли ће Рај бити празан? Колико има оних који се спасавају? Да ли много или је мали број оних који су уписани у календаре канонских признатих Цркава? Међутим, Господ не одговара, већ упире пажњу на то како се спасавају. Ученици питају када ће се збити парусија, а Господ им одговара како ће се догодити, те како се ваља спремати за Његов други долазак. Како испунити време чекања (Мт 24, 3-4). Господња андрагогија настоји да Његови ученици (сви крштени) не испуњавају своје дух-душе празном знатижељом, љубопитљивошћу, већ мудрошћу, смислом. Логосношћу. Господ се никада не обраћа светини, руљи. Светину чини ћорсокак безбожништва, атеистичког антихуманизма или хуманизма по човеку.

Није душекорисно за спасење само припадање светој православној католичанској вери, одређеном народу, некој раси или обичајности. Није довољно припадати некој институцији, па ма та институција био и сам Богом изабрани народ из ког нам је дошао Спаситељ. Није довољна присност да смо пили и јели са Спаситељем, то што смо га слушали по улицама. Рећи ће нам се: Не познајем вас, ако се не научимо делотворној љубави. Не признају нам се познате јеврејске повластице у међуповезаности повезаности, сплету који чини Црква. Слично Јеврејима и хришћани наступају тражећи повластице типа „пророковали смо у твоје име и чинили смо чудеса у Име Твоје“. Господ одговара исто: Не познајем вас! Одлазите од мене (Мт 7, 22-23). Мислили смо да је крштеница довољна небопутовница, али није!? Упућује нас Господ на Уска Врата. Која „виза“ осигурава сигуран улазак у небески Јерусалим, горњи Сион? Небопутовницу, оверену печатом Духа Светога, морамо стећи животом. Дар спасења се стиче на оном уском путу, а широким се стиже у смрт. Небопутовница и паклопутовница су она два пута која Господ преузима од Мојсија (Пнз 30, 15сл.), те и од пророка (Јр 21, 8). За нас хришћане Стари завет је темељ и нашег приклањања моралном закону. То потврђује Дидахе: постоје два пута, један у живот, а други у смрт. Пут живота бродимо љубављу према Богу и ближњем, благосиљајући оне који нас проклињу, клонећи се свих пожуда, опраштајући свима, бивати искрен послушан Богу , благовати у сиромаштву чак кад си и богат и још темељно морамо да „колоквирамо“ сва блаженства. Пут смрти и пакла прождиремо вршећи насиље, лицемерствујући, тлачући, газећи, искоришћавајући, лажући, клеветајући, оговарајући и чинећи све што је противно Богу.

Уски Пут није слепа улица, већ Пут Бесмртности. Господ прекорава онога кога љуби (Јев 12, 6)... Тај теснац, тај филтер уског пута средство је врлине. Теснац крста проповда и свечано освештава у достојанство ученика, савлада обронак греха и преокрене оне побуне против себе и врати у „рикверц“, према Богочовеку. Пут света и пут спасења јесте пут зла и Злога, а пут спасења је онај тескобан теснац између два гоњења. Да ли је пут зла и злога увек лагодно уживање, а пут добра увек трновит, каменит, тежак и веома мучан? Ево и велики песник цар Давид се пита о томе зашто безбожници не страдају, већ су здрави и угојени, не погађају их невоље, него у дебелој ладовини се наслађују гомилама материјалног богатства, баш као да су они љубимци Божији. Толико се свети псалмист саблазнуо, те га је спопало чак и искушење да напусти свој досадашњи живот у целомудрености и да живи угађајући себи, као и други. Тако ојађене дух-душе, загушен узрујаношћу, бојажљивошћу и стрепњом,уђе у Храм и прионе на молитву. У часу просветљења све му се показа белодано јасно. Сазирао је у молитви какав је конац, крај, свршетак безбожника, па је радосно почео да хвали Господа и захваљује му се блажен што је Господњи. Безбожник цвета, напредује и ужива само на почетку своје хедонистичке каријере на широком путу. Како дубље тоне у сладострашће, он улази годинама у видљиво сужавање те кривопутице и пре или касније завршава у слепој улици. Живот праведних и светих је на почетку у тескоби и теснацу, али се потом тај развија у царски, јер је он увек на путу према Христу. А на том путу је стрпљење, сигурност, мир, смирење и радост. Земаљско обиље у уживањима се из дана у дан смањује да би се на крају претворило у мучнину, одвратност и повраћање. Небеско обиље у сладостима све се више умножава и устаљује се у чежњи да се у њима вечно ужива. И међу православнима се виде те две струје хришћана. Једни обављају своју веру, а други је живе. Први су обичајни, а други су литургијски верници. Први су дали свом попу парохијал и извршили све обреде те године и били су на литургији за Божић, Васкрес и за Крсну славу. Други се редовно моле, живе своју веру труде се да љубе браћу и сестре и настоје у ширењу Царства Божијег. Веома мало је оних хришћана који се образују у својој вери и налазе свој пут спасења. Жалосно је што се у смислу свог верског образовања више не труде чак ни епископи, а о свештеницима и да не говорим.

Браћо и сестре, ми нисмо овде да судимо и да просуђујемо ко ће се уопште спасити. Није богоугодно да мислимо да ће се спасити најмањи број хришћана и да ће сви други вечно пропасти. Тако мисле лажни ревносници, али без и притрунке љубави. Једва да познајемо и два пута, а судимо!? Господ зна многе, па и неизбројиве путеве спасења. То мало стадо и остатак који ће се спасити умножиће се, јер Бог хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине (1Тим 2, 4). Па ко се може спасити? Одговор гласи: Што је људима немогуће Богу је могуће (Лк 18, 26-27).

Крштењем смо утемељени у Христа. Неко после њега живи савршеним животом, неко буде непостојан, а неко је блажи од мене када каже да ће се спасити и овај последњи, али као кроз огањ (1 Кор 3, 11-15). Не ради се браћо и сестре о огњу који сажиже. Не ради се о ломачи, а ни о чистилишту (purgatorium). Тај огањ који сажиже искрено је покајање.