Ожалошћени,

Хришћанин не сме да дозволи да га смрт вољене особе смрви и претвори у живу кашу која пулсира и једва живи. Заиста, смрт је гроза, језа и ужас, гледано природним видом. Тај банални вид, смрт разоткрива као сурову и бруталну. Међутим, натприродна, дакле хришћанска смрт, не плаши и не уцвељује. Гледана кроз духовни телескоп вере православне, католичанске, чак и смрт младе особе је несумљиво радостан, пасхалан сусрет са Богом. А сусрет, особито вечни сусрет са Богом, јесте вечно блаженство, вечна срећа. Од греха и вечне смрти, спасава нас управо пример и пралик смрти Господа нашег Исуса Христа. Тај пралик видимо на мртвачком ковчегу и у надгробном крсту. Ова погребна знамења нису знаци ужаса, већ вере, наде и љубави, те и мужественог умирања у Христу. Као и у Христовом страдању, тако и у личној смрти и ове наше напаћене сестре Марије, наста тама у душама свих ожалошћених, а особито у срцу и бићу супруга њеног Петра. Када се тако догодило са Светлошћу света, Христом Богом, како да се не догоди и у свакој правој хришћанској, па и у Маријиној смрти. Заиста је дуго трајало, како Христово тако и Маријино страдање на крсту. Зашто је и Марија вапила Господу: “Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио”? И Марија је била изневерена, бичевана несношљивим боловима, трњем овенчана, клиновима смртне болести прикована, па и коначно оштрицом копља прободена. Сви ми њени пријатељи склањамо се у своје светове и животе, а уз њу остаје њена ожалошћена мајка и њен драги, ожалошћени и вољени Петар. Зацело, покојну Марију, Бог је чудом спасио, причешћујући је својим Телом и Крвљу. Марија се борила са болешћу и за живот, слично Господу на Крсту, како кроз самртну борбу, тако и кроз неминовну самоћу, јер сви се рађамо сами и умиремо сами. Ни Маријин крик – ропац, није вапај безнадежности, већ је победоносан, јер је молитвен. И напаћена и покајана Марија, завапи и издахну. Завеса Петрове и њене породице се раздрла надвоје, одозго од неба па до земље. Свадбени дар, мираз из Старог завета, испунио се, примљен је, те почиње нова виша стварност отворених двери Царства Божијег. Гледајући Маријину агонију, и ја као њен лични капетан Лонгин, могу да кажем: Заиста ова Марија беше кћи и чедо Божије. Сведочим јој пред Богом да је и она постала недужна и оправдана вером Христовом. Будући да је умрла у Христу, полажемо је у гроб. Њене кћери Петра и Ђурђа Уна, њене девојчице мироносице, хитаће целог живота да својој мајци искажу захвалност за дар живота који им је задат, те ће и оне миомирисним цвећем китити мајчин гроб. И дивног ли чуда, на том гробу увек ће угледати младића у небеску белину одевеног. То неће бити нико друго, до Маријин Анђео Чувар. Њене кћери се неће уплашити од тог Анђела, јер ће им он рећи када одрасту: Не плашите се! Марију тражите распету? Воскресла је. Није овде. И не тражите више живу међу мртвима. Она није овде. Воскресла је.

Нека ове моје свештене речи утеше, умире, оживе и обрадују сломљена срца, јер знајте да верујемо са светим апостолом Павлом да ћемо са Христом Господом воскреснути, ако смо са њим умрли (2 Тим 2, 12).

отац Иларион Ђурица
беседа на опелу 4.2.2016.