Мт 5, 27-32

У 7. столећу свети отац наш Патрикије Ирски, надахнут монашким предањем Истока, браћи светог Бенедикта, донео је у континенталну стару грешницу Европу „приватну“ праксу покајања које је претпостављало јавно и дуготрајно вршење покајних чинова. Који отпусти жену и ожени се другом, чини прељубу са њом. И ако се жена одвојивши се од мужа својега пође за другог, чини прељубу са њим (Мк 10, 11-12) вели Господ. Како су тек грешни псовачи, кривоклетници, убице и прељубници? Из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађа, лажна свједочења, хуле (Мт 15, 19-20)! Сваки грех рањава дух-душу човечију.

Учитељу благи, које добро да учиним да имам живот вјечни? (Мт 19, 16). Да ли да се заветујем на целомудреност, те да покушам да већ овде на земљи водим живот као анђели Божији на небу (Мт 22, 30)? Монахујући када одлуче да се посвете Богу не знају да благо целомудрености носе у глиненим посудама. Глинена посуда је тело, живо месо, осетљиво на све биохемијске и физиолошке процесе, те и на подстицаје чулних уживања. Поврх тога ту су и хормони, леле мајко! Монашки завет, мала и велика схима, не мења ту околност. Остаје борба. Да је благословена старост која се у младости трудила да оствари чистоту и будност. Нека се монахујући не уздају у своје силе, јер ће тако сигурно пасти и падати. Нека се мртве постом и молитвом. Благодатна чистота је велики Божији дар монахујућима. Ако тај дар није благодатан, он се и не може сачувати. Ту је ацетилхолин против њега. Знајте, браћо и сестре, да зацело постоје они којима је целибат велика радост, ни мало тежак, а и велика утеха на путу спасења. Тако савршено целомудрије је дар Божији. Имајмо на уму да особа која се замонашила благодаћу Божијом мора да чува ту духовну добробит, јер без Божије милости тај велики дар не може ни сачувати. Бдите и молите се да не паднете у напаст, јер је дух срчан, али је тијело слабо (Мт 26, 41). Овим је Господ прописао лекове и духовне вежбе којима се тело може савладати, а и искушења које са телом долазе. Тело је напаст или овај мој магарац како га је звао преподобни Иларион Велики. Молитва са метанијама улива велику снагу ономе који је свестан своје подложности искушењу и храбро и одлучно предаје се са непомућеним поуздањем на милости Божију. У тебе се, Господе, уздам; немој ме оставити под срамотом довијека, по правди својој избави ме./ Пригни к мени ухо своје, похитај, помози ми. Буди ми камени град, тврда ограда, гдје бих се спасао. / Извади ме из мреже, коју ми тајно замјестише; јер си ти крјепост моја (Пс 21, 1-3). Да, Господе, буди нам хрид заштите од нас самих и тврђава спасења! И ми смо дужни да са своје стране одговоримо усправношћу пред нападом пожуде и да је стишамо умртвљавањем, метанијама и оштријим постом о хлебу и води. Веома је корисно читати код Аве Јустина о страстима, о ођавољењу мисли, па и савлађивању смрти. Ево лека који преписује велики наш исцелитељ: Покајање одсеца руку десну ако саблажњава, и вади око десно ако саблажњава. Без њега: зарази се од зараженог члана цело тело и бива бачено у пакао. Пакао = за потпуно острашћење, опоречене (На Богочовечанском путу, 156 стр.). Светитељ Божији ми често говорио: Одреци се свега сувишног, свог сувишног конфора, моде; свега што није душекорисно и не доприноси служби и слави Божјој.

Умртвљавање чулности је права и сигурна заштита и одбрана од демона пожуде. Умртвљавање чулности изискује и дубље смиравање: смиравање дух-душе, духовног срца. Оно мора бити „перивој затворен, источник запечаћен“ – непродоран ни за какву световну шећерлему. Оно не сме прихватити ни једну понуду све три пожуде, јер је оно изабрало живу и вечну љубав Божију. Сви који живе у богопосвећености, прекидају родбинске везе по телу ради служења Богу. Знајући да монахујући не оснивају властиту породицу, било би неразборито и грешно да њиховим срцима владају створења која за то немају никаквог права и којима ништа није свето. Свети отац наш Јустин дивно говори о томе: Богупосвећени, а немају одважности, ни мужествености, да потпуно и заувек прекину са тим забавама, склоностима, угодностима и приврженостима!? Такви никада неће стићи до циља, говорио је Ава, указујући на једног монаха који је касније постао епископ, а и на другог, који се касније размонашио. Монахујући воле, и то жарко, али несебично. Они се само одричу личних наклоности и пожуда, отварајући се за љубав непорочну, за служење ближњем и Богу у ближњем. Права слобода срца се управо постиже у савршеној целомудрености која развија и стваралачки остварује своју бесмртност. Јер сте ви, браћо, на слободу позвани; само не слободу за угађање тијелу, него да из љубави служите једни другима (Гал 5, 13). Што смо слободнији од посебних жеља и склоности, то смо слободнији за љубав према Богу и брату/сестри.