Лк 20, 27-38; 2 Мак 7, 1-2.9-14

Обратимо пажњу да Нови савез јасно упућује на благовест да је Господ Исус васкресао из мртвих (Дап 3, 15; Рим 8, 11; 1 Кор 15, 20). Пре него је васкресао био је у хаду, боравишту мртвих (Јвр 13, 20). Лично је упознао смрт, те сишао у преисподњу као Спаситељ ослободивши духове старозаветних праведника који су тамо таворили. Зато је и мртвима проповиједао јеванђеље (1 Пт 4, 6). Том проповеди Еванђеља у шеолу, у хаду, Господ је уврхвршио благовештење спасења. Искупитељско дело односи се на све људе свих времена. Заронивши у дубину глувоће смрти, вратио је слух и поново прочуо оне ослепеле и оглувеле у тами пакла, е да би они који су га чули живјели (Јн 5, 25). Сада као Начелник живота (Дап 3, 15), Он узе најприснијег удела у томе, да смрћу сатре онога који има моћ смрти, то јест ђавола (Јвр 2, 14). Е ево Васкресли Христос има кључеве од смрти и од пакла (Отк 1, 18), те се у Име Његово поклања свако колено што је на небесима и на земљи и под земљом (Фил 2, 10).

Овај еванђелски одломак наговештава последње ствари и позива нас да сазиремо своју веру у васкресење мртвих. Реч је о основној истини наше свете вере, о њеној догми.

Стари савез, нарочито књиге о Макавејцима сведоче о овој ствари: После смрти – вели један од семдорице браће, убијен за време Антиоха – Бог ће нас васкреснути у нови и вечни живот. Вера да ће нас Бог васкреснути не рађа се у нама сместа и ни из чега. Вера у лично васкресење ниче из пређашњих светописамских откровења. Она је велики Амин свих библијских откровења и најлепши и најукуснији плод тог личног давања Амина. Божија и створитељска и спаситељска свесила таква је да обухвата човека и после смрти, у Преисподњи. Смрт означује крајњи човеков лимес, речено математички. Границу човеку пројављује Божија свемоћ: Господ убија, и оживљује; спушта у гроб, и извлачи (Сам 2, 6). Из Јаковог горког искуства не би било наде на овом свету, нарочито би недостајала нада на награду после смрти, тако да би се човечанство убијало из очајања. Господ Христос је једина, савршена и коначна Реч Очева. Њоме је све речено. Њу поткрепљује и праотац наш Авраам кад није било никакве наде он с надом повјерова (Рим 4, 18). Њој противречи Антихристова обмана веома подвучена у свету када год света Црква хоће да предочи свету месијанску наду. Нада у телесно васкресење мртвих наметнула се као пројављивање вере у Бога који је створио човека. Господ ће нас зато што умиремо за његове законе, васкреснути у живот вечни (2 Мак 7, 9). Благо ономе који умире од руке људи, у поузданој нади коју има у Бога: да ће га Бог васкреснути (Дап 1, 22). Бивати од оних који с Њим једосмо и писмо по Његову васкресењу из мртвих (Дап 10, 41). То значи да је хришћанска нада у васкресење потпуно поткрепљена и учињена сигурном, управо у овом сусрету са васкреслим Христом. Васкреснућемо као Он, са Њим и у Њему. У томе је и наше очекивање блажене наде (Пт 2, 13) на повратак Христа Господа који ће доћи да се прослави у светима својима и покаже се диван у свима вјерујућима (2 Сол 1, 10). Та велика нада на нова небеса и нову земљу где пребива светост управо је света Литургија у којој ломимо исти Хлеб (Крух) који је лек бесмртности, одступање, узмак, против смрти, храна-лек да би се заувек живело у Христу (Свети Игнатије Антиохијски, Epistula ad Ephesios, 20, 2). Том храном-леком бесмртности кроз смрт нас уводи у живот. Без те хране-лека не би било блаженства за праведнике и пакла за грешнике. Све би бивало у тами самоубијања из очајања.

У овом еванђелском одломку имају иницијативу садукеји, као свештеничка аристократија у Јерусалиму. Они су до данас налик на комунистичку буржоазију диљем света и порицали су васкресење из мртвих. Комунистичка настраност је истоветна нацифашистичкој. У Светој земљи живе садукеји у кибуцума у покушају да остваре јагњећу срећу безбожника. Фарисеје који су веровали у васкресење из мртвих, садукеји су називали новотарцима. За њих је наука Господња о васкресењу из мртвих велики изазов. Позивајући се на Стари савез, Поновљење законе (25), доказивали су бесмисао, апсурдност, васкресења. У тој дискусији, Господ разобличава садукејско-фарисејску заблуду. Веру у васкресење поткрепљује дубински и најуверљивије. Заблуда библијских, али савремених садукеја је у томе што читају Свето писмо као банални, простачки, рационалисти. Никако не умемо да прочитамо оно суштинско, а то је сила Божија (Мк 12, 24). То је иста она сила Божија која је стваралачка из ништа, из nihil, при стварању постаје и васкресавајућа, од смрти. Откровење је обожење. Смрт је само фаза отварања приступа новом животу. Ослободилачка је. Ослобађа дух-душе и износи их као предуслов живота на нивоу Христа. Васкресење из мртвих је сила Божије свемогућности. Садукеји не верују у васкресење из мртвих, а хеленисти верују. Човек обожењем надвисује самог себе Богом који ће га васкреснути, јер је његова дух-душа по природи бесмртна, те се у првој смрти ослобађа од тела само зарад тога да би вечно живела. Васкресење обухвата и васкресење и тела, али као нову твар (Отк 21, 5). Васкреснути из мртвих неће се женити и удавати. Неће више умирати и биће као анђели, дјеца су Божија. Љубљени, сада смо дјеца Божија, и још се не откри шта ћемо бити: а знамо да када се открије, бићемо слични Њему, јер ћемо га видјети као што јесте (1 Јн 3, 2). Овим речима је јасно описано обожење, апотеоза, али и васкресење свих крштених. У овом еванђелском одломку Мојсије се позива на причу о несагоривој купини у којој се Бог назива Богом Авраамовим, Богом Исаковим и Богом Јаковљевим, и то када су они вековима, а и покољенима, били мртви. Речено је да је Бог, Бог живих, те и да су праоци наши Авраам, Исак и Јаков живи. Ово место у Библији надахњује нас сазирањем вере у бесмртност, али не на платоновско-плотиновским тумачењима која се односе на природу душе, већ на искуство обожења, заједничења са Богом. Дилема је хамлетовска: вера у васкресење из мртвих или у противбоштву, односно вере у бескрајно ништавило гробаља смрти. Бог би као владатељ бесконачних гробова, бивао зацело мртав и показао би се одвратно поигравање са човечијим животом. Бивало би да наше гледање и сазирање Лепоте Светлости, радости вечног живота само наша „протеза“ вешто украшена. Верујемо, управо због тога што је бесмислено, али са гнушањем не повлачимо сазирање наше вере у бесмртност, јер верујемо у васкресење мртвих. Та вера је немогућа без да верујемо у Христово васкресење. Ја сам васкресење и живот; који верује у мене ако и умре, живјеће (Јн 11, 25). Поткрепљење и образлагање вере у васкресење потраживо у 1 Кор 15. Васкресење из мртвих почетак је општег васкресења. Господ Исус први је од васкреслих и Почетак је свеопштег васкресења. У заблуди остаје Платонова и Плотинова философска школа које су, као садукеји, веровали у бесмртност дух-душе, али не и у васкресење. Васкресење је опитни, искуствени догађај у сваком крштењу и сваком миропомазању – примању Духа Светога (2 Тим 2, 18). Оно се збило у свакоме од нас и највиша је истина наше вере: Христос васкресе из мртвих, смрћу смрт сатре, и онима у гробовима живот дарова (Васкресни тропар). Вера у васкресење из мртвих обухвата веру у митарства и у суд Божији када сви васкресну, када буде опште васкресење. Немају право уечници Јована Зизајуласа, пергамског митрополита, суд Божији не поништава вечну истину о безбожницима у паклу (Мт 25, 46).

Обожење није свлачење смртног и облачење бесмртног тела, већ је нови живот дух-душе у новом телу. Обожење је охристовљење дух-душе и тела, односно обоженог Ја. Све ћемо се промијенити уједанпут, у трену при последњој труби, јер ће затрубити, и мртви ће васкреснути нераспадљиви, и ми ћемо се промијенити. Јер треба ово распадљиво да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност (1 Кор 15, 51-53). Обожењем је човек ушао у потпуно заједништво са Богом, управо исто онако како је то заједништво човека са Богом обећао Господ Исус васкреснувши из Гроба. А када чуше за васкресење мртвих, једни се ругаху, а други рекоше: Да те чујемо опет (Дап 17, 32). Чувши говор на Аеропагу о васкресењу мртвих, једни међу Хеленима се ругаше, а други су се иронично понудили из сажаљења над вером у такву могућност: Да те чујемо опет о томе. Када би вера у васкресење била смицалица, са искром лажи, она би сместа била прихваћена као демитологизована, научна, егзактна истина. Овако се она третира као „ненаучна“ и код агностика и такозваних атеиста изазива саблазан. Хелени је сматрају наивном, простодушном, јер је васкресење из мртвих прецењивало важност дух-душе, па и тела човечијег приписујући му вечно спасење, односно вечно постојање. По њима је, слично јогинима, могуће само спасење од тела, док је спасење дух-душе-тела немогуће. По њима, могуће је само вратити се у свет небића, у непостојање. Ослободити се тамнице хаотичног и пролазног света и вратити се у стање бића. Зато су они порицали Оваплоћење, па и Васкресење. Ти си нас из небића привео у биће, вели Литургија. Ту садукејску науку у потпуности су наследили и настојали да поткрепе њихови наследници марксисти. За њих је вера у васкресење, те у обожење, плод илузија и човековог отуђења. Садукејско-марксистичко мудријашење изврће прави смисао хришћанске вере у васкресење мртвих, те су светим мученицима већ од lll столећа па све до Стаљинових гулага, Хитлерових концлагера и Павелићевих Јасеноваца, Јадовна, „Бљеска“ и „Олује“, говорили да се ману вере у васкресење из мртвих. Најупечатљивији је пример те вере свети Вукашин који је веру у васкресење посведочио тако што је одговорио свом крвнику: Само ти, синко, ради свој посао.

Ти си вредан да наставиш са животом... Тако је слатко живети и светлост је тако лепа, говорили су крвници светом мученику у lll столећу, који се звао Пионије; али он је одговорио: Да, знам да је слатко живети, али ми тражимо још бољи живот. Светлост је лепа, али ми желимо праву светлозарност. Ја знам да је земља лепа, дело је Божије. Ако се ми свега тога одричемо, не чинимо то зато што нам је то одвратно, нити из презира, него зато што смо познали боља добра. Вера у васкресење из мртвих не отуђује човека од његових етичких погледа на живот, нити га отуђује од његовог ангажовања у историји, већ га на то заузимање подстиче: Нада у васкресење, пише свети Кирило Јерусалимски, јесте корен сваког доброг дела, ишчекивања награде, укрепљује дух-душу за вршење добра. Вера у васкресење из мртвих не отуђује човека од његових политичких погледа, већ га на то заузимање подстиче. Сваки је радник, вели исти свети Отац, спреман на подношење труда, ако се нада награди за тај труд... Свака дух-душа која верује у васкресење стара се за себе, док се напротив, она која не верује у васкресење препушта се пропасти. Ко верује да остаје за васкресење, тај се брине за ову одежду дух-душе и не каља је блудношћу. Напротив, онај који не верује у васкресење, препушта се скрнављењу злоупотребљавајући своје тело као ствар која њему не припада. Стога је вера у васкресење мртвих велика поука и опомена Католичанске цркве, велика и потребна, којој се многи опиру иако је доказано да је истина. Хелени се боре против њега, а кривоверци (=јеретици) му изврћу смисао: приговор има разна лица, док истина има само једно (Catichesa 18, 1).

На наше сазирање сада силази света Евхаристија која је за нас меродаван знак будућег васкресења: Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни; и ја ћу васкреснути у последњи дан (Јн 6, 54).

Марија Магдалена, апостолкиња и друге побожне апостолкиње с њом, кренуле су да миомирисним кремама (помастима) да по јеврејском обичају уреде, припреме тело Господа Исуса које је покопано у журби на Велики петак због суботњег реда мировања. Међутим, заиста устаде Господ и јави се Симону (Лк 24, 34).

Васкресење је предмет вере с обзиром да је она несазнатљива искуством, прекорачује искуство – она је трансцендентални захват самог Господа Бога у Тројици. Свети Оци сазиру Васкресење као и свети Григорије Богослов у јединству божанске природе која остаје присутна у свакоме од двају делова човека која се управо у васкресењу поново опет сједињују заувек. Тако смрт постаје цепањем људског споја, а васкреснуће сједињењем двају исцепаних делова (Јn Christi resurrectionem l: PG 46, 617 B).